Na jednom portalu sam pročitao da je film „Zona Zamfirova“ Zdravka Šotre titlovan na književni jezik. Ne znam da li je to uradila neka srpska televizija ili HRT, ali ako je to HRT, možemo reći da ima neobične logike. Iako mi u Srbiji lako razumemo pesme na dalmatinskom dijalektu, kao što su ona Tončija Huljića ili Đibonija, titlovanje „Zone Zamfirove“ može nas navesti da preispitamo pristup društvene tranzicije u Srbiji. U tom kontekstu, ignoriša se bogatstvo naše kulturne baštine koje dolazi iz različitih dijalekata.
Zamislimo da Stevana Sremca prevodimo na „književni jezik“, što bi zapravo bilo kao da pokušavamo da prevestimo pesmu „Udavija se jedan nišlijski kalfa“ u izvođenju Niške grupe Groš. Ova pesma, koja je nastala pre više od jednog veka u Nišu, gotovo da se ne može prevesti jer je napisana na specifičnom niškom dijalektu. U Srbiji postoji mnogo različitih južnjačkih dijalekata, poput niškog, pirotskog, leskovačkog i drugih, a razumevanje između njih može biti izazovno. Kao rođeni Nišlija, ponekad jedva razumem vranjski dijalekat, iako kontekst pomaže.
Sve ovo me podseća na jednu anegdotu iz devedesetih. Kada smo snimali spomenutu pesmu, jedan muzički urednik nije razumeo tekst i predložio je titlovanje. Moja reakcija je bila puna inata i besa – kako to da lektori nisu uspeli da prevede ni jedan stih? Objasnio sam mu kako bogatstvo reči u dijalektu daje dubinu i značenje koje se jednostavno ne može preneti na književni jezik. Njegova nemogućnost razumevanja izazvala je smeh kod kolega.
Na kraju, spot je završio i kaseta je ostala zatrpana negde u RTS-u, a pesma nije zabeležila premijerno prikazivanje do njegovog odlaska u penziju. Sada se prisetimo Stevana Sremca i njegove „Zone Zamfirove“. Verujem da on ne bi dozvolio prevođenje dijalekta na književni jezik jer je kroz ovu komediju uspeo da dočara srpski tradicionalizam. „Zona Zamfirova“ je više od obične komedije; može se doživeti kao savremena tragedija ili socijalna drama, a dijalekt je ključni deo tog izraza.
Pitanje je zašto se danas dijalektima pridaje manje pažnje, pogotovo u vreme globalizacije. Mnogi bi rekli da je to gubitak identiteta. Možda bi pisci poput Dušana Kovačevića mogli biti inspiracija, jer je on jednom prilikom istakao da su teže vremena često donela plodnost kreativnosti. U Češkoj, umetnost je napredovala uprkos represiji, a slični primeri postoje i u našoj kinematografiji.
Ispod površine, dijalekt je bogatstvo. Umesto prevođenja, možda bismo trebali da učimo i razumemo razne dijalekte. Zbog toga i postavljam pitanje: Što se ne slažete? Ne možemo da dozvolimo da bogatstvo jezika nestane. Učenje dijalekata donosi duhovno i intelektualno bogatство. One su veza sa našim korenima, našom kulturom i identitetom.
Zaključujem da je važno očuvati dijalekte i ne pokušavati da ih prevodimo. Dijalekt obogaćuje jezik i pomaže nam da razumemo bogatstvo i raznolikost našeg identiteta. Na kraju, svako od nas treba da pronađe svoje mesto u toj bogatoj jezičkoj paleti – svako od nas može doprineti očuvanju i razumevanju dijalekata. Tako, umesto da kažemo „šta ćeš“, postavljam pitanje: „Šćeš u riljano?“ Takav mi je ćef i gušt.
