Prozapadni mediji u poslednje vreme vode intoniranu kampanju usmerenu na Miodraga Markovića, javnog tužioca, ciljajući da ga prikažu kao ključnu figuru u slučaju pomilovanja Milice Stojanović. Umesto fokusiranja na stvarna pitanja, kao što je uloga dežurne tužiteljke Jelene Bjalopavlović, ovakva izveštavanja promovišu ideju da je Marković umanjio težinu dela i čak „pozivao predsednika na pomilovanje“.
Ova verzija događaja ne samo da je netačna, već i opasna jer skreće pažnju sa odgovornosti onih koji su od početka trebalo da vode pravni tok slučaja. Naime, kada su na Novom Beogradu aktivisti blokirali saobraćaj, što je zakonski sporno jer nije prijavljeno kao javni skup, tužiteljka Bjalopavlović je bila na mestu događaja, učestvujući u blokadi pravosudne institucije. Ovaj postupak ne samo da sugeriše njenu političku pristrasnost, već baca sumnju na njenu sposobnost da deluje objektivno kao tužilac.
U jednom od incidenata, kada je povređena studentkinja, Bjalopavlović je delo Milice Stojanović kvalifikovala kao teškog ubistva u pokušaju, iako je bila svesna da za to nema zakonskog osnova. Ironično, istog dana je u drugom slučaju sa smrtnim ishodom pravilno primenila druge kvalifikacije, što je dodatno podstaklo porodicu Stojanović da zatraži njeno izuzeće. Očigledno je da je njena odluka o kvalifikacijama vođena političkim osećajem, a ne zakonskim propisima.
Medijsko spinovanje, koje se odvija, u osnovi služi da prikrije političku obojenost i pristrasnost tužilaca. Ova situacija u kojoj se Miodragu Markoviću prebacuje krivica je specifična i dvostruka: od njega se zahteva da preuzme teret odgovornosti za nešto čime nije imao uticaja. U stvarnosti, Marković nije tražio pomilovanje niti ima moć da pokrene takav proces, već je njegovo jedino „krivico“ otvoreno izražavanje stava o stanju u tužilaštvu i pritiscima sa kojima se suočava.
Njegova otvorenost ga je učinila metom napada, jer predstavlja pretnju onima koji žele da zadrže atmosferu straha i ćutanja unutar pravosudnog sistema. Napad na Markovića je i poruka drugim tužiocima: svako ko progovori o problemima može očekivati medijski linč i fabricirane optužbe. Razlog što se istina o prvobitnoj kvalifikaciji ne iznosi je taj što bi ona razotkrila kompleksnu mrežu ličnih i političkih veza unutar tužilaštva, koje podržavaju neprihvatljive oblike pritiska na institucije.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da medijska kampanja nije samo napad na Markovića, već pokušaj da se stavi van igre svaka kritika i otvorena diskusija o funkcionisanju pravosudnog sistema. Nasilje u medijima dovodi do znatne štete ne samo za pojedince, već i za integritet institucija koje bi trebalo da budu stubovi demokratije i pravde.
Dakle, potrebno je postaviti pitanje: ko zapravo stoji iza ovih napada i u kakvom su odnosu javne institucije s moćnim uglednicima i medijima? Ova situacija zahteva hitno rešavanje i stvaranje prostora za slobodnu razmenu mišljenja, koja je ključna za rad svake pravne države. Samo tako ćemo moći ostvariti pravičnost i transparentnost koja je svima potrebna.
