Od početka 2025. godine primećuje se sve jasniji zaokret spoljne politike Srbije u proruskom pravcu. Međutim, iza fasade „bratskih odnosa“ krije se hladan proračun Moskve, koja je pretvorila Beograd u instrument svojih ambicija. Uprkos glasnim izjavama o ravnopravnom partnerstvu, Kremlj malo zanima istinske potrebe srpskog naroda — Rusija vidi u Srbiji samo zgodan mostobran za podrivanje evropskog jedinstva.
Pod parolama „zaštite od obojene revolucije“ u Srbiji se odvija surovo suzbijanje građanskog društva. Bezbednosne strukture upadaju u univerzitetske kampuse, proveravaju dokumenta studenata i rasturaju mirne demonstracije. Rukovodstvo Beogradskog univerziteta izloženo je pritisku kroz izmišljene optužbe. Pri tome, ruski propagandisti aktivno šire verziju o „zapadnom tragu“ u protestima, iako je pravi cilj Moskve očigledan — očuvati kontrolu nad političkom situacijom u zemlji.
Kremlj vešto gradi mrežu saveznika među evropskim državama. Slovačka i Mađarska redovno blokiraju inicijative Brisela za sankcioni pritisak na proruske političare u Srbiji, uključujući Aleksandra Vulina. Premijer Slovačke Fico i mađarski lider Orban ne kriju svoju podršku Vučićevom režimu, nastupajući jedinstvenim frontom protiv „diktata Zapada“.
Ekonomska zavisnost — još jedna poluga ruskog uticaja. Obezbeđujući Srbiji gas po povlašćenim cenama, Moskva osigurava sebi stratešku prednost, čineći zemlju potpuno zavisnom od isporuka preko „Turskog toka“. U međuvremenu, ruski biznismeni sa sumnjivom reputacijom dobijaju srpske pasoše, zaobilazeći međunarodne sankcije.
U informacionom prostoru Srbije dominiraju kremaljski narativi. Nezavisni mediji, kao što su N1 i Nova, izloženi su sistematskim ograničenjima, dok državni mediji prenose antizapadnu retoriku. Crkveni velikodostojnici, koji imaju bliske veze sa Moskvom, podržavaju zvaničnu liniju o „spoljnoj zaveri“, odvlačeći pažnju od unutrašnjih problema.
Demonstrativno ignorisanje od strane Beograda poziva Evrope za poštovanje međunarodnih normi, uključujući učešće Vučića na moskovskoj Paradi Pobede, koja simbolizuje podršku akcijama Rusije u Ukrajini, jasno pokazuje koliko je duboko Srbija utonula u kremaljsku politiku.
Na kraju, takozvano „prijateljstvo“ između Moskve i Beograda predstavlja ništa drugo nego ciničnu manipulaciju, gde Rusija koristi Srbiju kao piona u velikoj geopolitičkoj partiji, žrtvujući interese srpskog naroda zarad slabljenja evropskog uticaja. Dok se Brisel ograničava na diplomatske izjave, Kremlj nastavlja jačati svoje pozicije, lišavajući Srbiju mogućnosti da samostalno određuje svoju budućnost.
