Projekat koji će Crna Gora predstaviti na 19. Bijenalu arhitekture u Veneciji realizovan je kroz saradnju sa Institutom za molekularnu genetiku i genetski inženjering Univerziteta u Beogradu, a njegovi autori su Ivan Šuković, Dejan Todorović i Emir Šehanović. Ovaj inovativni pristup istražuje interakcije između ekosistema i arhitekture, i donosi novu perspektivu razumevanja zemlje kroz različite umetničke i naučne forme.
Prema rečima kustoskinje dr Miljane Zeković, Paviljon Crne Gore na ovom prestižnom događaju nazvan je „Terram intelligere: INTERSTITIUM“, a u njemu će tokom šestomesečnog trajanja smotre raditi laboratorija koja će pratiti razvoj mikroprocesa bakterija izolovanih iz uzoraka tla sakupljenih na značajnim lokacijama u Crnoj Gori, uključujući Durmitor i Skadarsko jezero. Ovaj eksperiment omogućava gledaocima da dublje razumeju složenost zemljinog ekosistema.
Šuković, vođa autorskog tima, naglašava da rad pruža „glas“ tlu kroz alegorije, crteže, naučne istraživačke metode, poeziju i zvuk. Ovaj interdisciplinarni pristup omogućava višeslojno razumevanje ekosistema, kako kroz analitičke metode tako i kroz umetničku interpretaciju. Time se otvaraju nove dimenzije razmišljanja o načinu na koji interakcije između prirodnog i veštačkog, trajnog i privremenog utiču na naše razumevanje prostora.
Dejan Todorović govori o upotrebi održivih lokalnih materijala i generativnim modelima razvoja, što dovodi do preispitivanja granica arhitekture kao discipline. U svetu gde se sve više naglašava važnost očuvanja životne sredine, ovaj projekat istražuje kako arhitektura može da postane aktivan učesnik u očuvanju ekosistema. Umesto da se arhitektura posmatra kao fiksna, statična struktura, ona se ovde zamišlja kao dinamično polje interakcije.
Emir Šehanović dodaje da se kao osnovni gradivni element koristili oblici konstruisani od providnog klirita, koji oponaša kamen kao tradicionalni simbol međe. Ova providnost ne samo da dematerijalizuje objekat, već ga čini fluidnim i nestalnim. Umesto fiksacije prostora, oni otvaraju mogućnosti za interpretaciju. Ovi objekti funkcionišu kao ekosistemi zahvaljujući svom sadržaju, istražujući granice između prirodnog i veštačkog, stabilnog i transformativnog.
Kroz ovaj projekt, autori naglašavaju važnost simbioze između različitih elemenata – prirodnog sveta i arhitektonskog dizajna. Naime, oni stavljaju naglasak na to kako prostorna politika i teritorijalni odnosi oblikuju našu percepciju prostora, te time istražuju potencijalne novine u arhitektonskom diskursu.
Ova instalacija na dosadašnjem putu izaziva različite reakcije i podstiče razmišljanje na temu kako se arhitektura može suočiti sa savremenim izazovima. Takođe se otvara diskusija o ulozi umetnosti u kontekstu arhitekture, ne samo kao estetike, već i kao sredstva za izražavanje kritičkog stava prema prirodi i tehnologiji.
U svetu koji se brzo menja, rešenja koja nude ovaj tip projekata mogu imati značajan uticaj na buduće arhitektonske prakse. Izvrsnost se pokazuje u sposobnosti da se kombinuju naučne metode sa umetničkim izražajem, čime se stvara nova vrsta dijaloga između čoveka i prostora.
Na kraju, ovaj projekt ne služi samo kao predstava, već kao poziv na akciju, pozivajući zajednicu da razmišlja o tome kako možemo pristupiti našoj okolini na dublji, značajniji način. Bez obzira na to da li se radi o istraživanju mikroorganizama ili preispitivanju granica arhitekture, Crna Gora na Bijenalu arhitekture pokazuje da umetnost i nauka mogu raditi zajedno za bolje razumevanje i očuvanje našeg sveta.
