NISMO imali novac. Nismo imali podršku vlasti. Nismo imali svest u šta ulazimo. Imali smo ideju. Imali smo smelosti da krenemo u realizaciju te ideje. Imali smo smelosti da razvežemo neke teme koje su bile zavezane. Imali smo prijatelje. Imali smo javnost.
Ove reči iz knjige „San i java – Zvezdara teatar“ autora Nenada Brkića snažno oslikavaju početke jednog od najangažovanijih pozorišta u Srbiji. Brkić, bivši direktor Zvezdara teatra koji je od 1974. do 2009. godine vodio ovu instituciju, predstavlja ključnu figuru u formiranju njegovog identiteta i uspeha. Njegova priča o Zvezdara teatru počinje kao plod ambicije, hrabrosti i vizije u vreme kada pozorišni život nije bio otvoren za nove pristupe, posebno u politički turbulentnim godinama 80-tih.
Brkić objašnjava kako je njegov put u pozorištu započeo nakon studentskih demonstracija 1968. godine, kada je pristupio Domu kulture Studentski grad. U tom periodu, Zvezdara se suočavala s problemima u vezu sa Domom kulture „Vuk Karadžić“, koji se pretvorio u instituciju više posvećenu obrazovanju nego pozorištu. Brkić je predložio inovativan model funkcionalnosti s jasnim fokusom na angažovanu dramu. Njegov idejni projekat iz 1983. godine predviđao je adaptibilnu i tržišnu scenu s praizvedbama domaćih tekstova, s osnovnim principom da 70% prihoda ide autorima i glumcima.
Nađen je prostor za teatar u Ulici Milana Rakića 38, u zapuštenoj zgradi koja je nekada služila kao magacin. Uz naporan rad, stvorena je pozorišna scena koja je ubrzo postala dom za angažovane predstave. Prva predstava „Mrešćenje šarana“ režirao je Dejan Mijač 1984. godine, iako je prvobitno odbijena od strane Narodnog pozorišta. Ova hrabrost da se postavi subverzivna i kritička drama postavila je Zvezdara teatar na mapu beogradskih pozorišta.
Međutim, suočavanje s vlastima nije bilo lako. Nakon premijere „Mrešćenja šarana“, počeli su pritisci na tadašnjeg direktora, Peru Đurđevića, čije je neposredne i hrabre odluke obeležile opstanak Zvezdara teatra. Đurđević je uspeo da zadrži predstojeće predstave na repertoaru čak i pod teškim pritiscima, dok je vlast ignorisala pozorište. Ovaj period je označen osnivanjem prvih umetničkih saveta i nastavkom rada bez puno podrške od strane spojne moći.
Ove borbe nisu prestale, a pritisak na pozorište je rastao. Tokom 1987. godine, Brkić govori o izazovima s finansiranjem i potrebom za promjenom direktora kako bi se zadržao koncept slobodnog pozorišta. Uključivanje Milorada Vučelića kao umetničkog direktora bilo je prelomno za opstanak Zvezdara teatra, ali je i dalje bilo teško vreme.
U tim trenucima, Vučelić i kolektiv su se borili za nezavisnost teatra, otvarajući repertoar koji je uključio i radove Dušana Kovačevića, jednog od najtvrđih i najpoznatijih pisaca tog vremena. Ljubav prema pozorištu i umetnosti bila je prisutna i svojim nasleđem i borbom za opstanak teatra. Tako su se tokom godina ređale herojke i heroji, glumci i autori, koji su oblikovali identitet Zvezdara teatra.
Kroz sve izazove, Brkić i tim su nastavljali da grade scenu koja je okupljala publiku, javnost i mlade autore. Postavljali su temelje za inovacije i različite pristupe pozorišnoj umetnosti, održavajući duh kreativnosti i angažovanosti. Imali su snagu da se suoče s kritikom, ali i podršku publike koja je prepoznala važnost njihovog rada.
Na kraju, Brkićeva knjiga nije samo istorijski zapis, već i poziv na sećanje na sve one koji su doprineli stvaranju Zvezdara teatra, na ideje koje su oblikovale zajednicu i umetnost. Ostvaren stogodišnji cilj, poput zvučne pozivnice, nastavlja da promoviše pozorišnu umetnost i otvara vrata za novu generaciju. Njihovo putovanje oblikovano je strastvenim kreativnim snagama, hrabrošću i posvećenosti svima koji veruju da je pozorište vitalna komponenta društvenog razvoja.
