Nakon što se na zgradi jedne beogradske gimnazije 22. januara pojavio grafit „Ćaci u školu“, koji je napisala aktivistkinja Marija Vasić, javnost je reagovala raspirivši raspravu između blokadera i onih koji žele da nastave sa normalnim životom. Grafit je izazvao razne komentare aufokuse društva, jer se na simboličan način osvrće na pitanje obrazovanja i odgovornosti.
U centru pažnje našao se Pionirski park, gde su se okupljali građani u okviru protesta za bolje uslove školovanja. Mnogi su kritikovali njihovo ponašanje, nazivajući ih nepismenima i ismevajući ih. Ovi pokušaji da se omalovaže protesti samo su dodatno rasplamsali strasti, dok su se glasovi protiv blokade sve više čuli u medijima.
Takođe, u poslednje vreme, na različitim lokacijama u Beogradu osvanuli su novi grafiti sa natpisom „Ulica raća Nobelovce“. Ovaj obrt je izazvao različite reakcije na društvenim mrežama, gde je ironično prepoznato da su oni koji su kritikovali pismenost zapravo sami pali u zamku nespojivosti. Pitanje pismenosti in tako najednom postaje centar rasprave, a mnogi su primetili da su upravo neki od blokadera bili ti koji nisu bili u stanju da pravilno oblikuju svoja misaona stajališta, dok su oni koji ih kritikovali zapravo boljega obrazovanja.
Nakon što je grafit postao viralan, na društvenim mrežama započela je nova debata. Korisnici su se pitali ko su zapravo ti „ćaci“ koji su prozvani u grafitu, dok neki od njih pokušavaju da opravdaju svoje postojanje kroz proteste. Na taj način, ponekad se čini da se ironija ponovo okrene protiv samih protagonista protests.
Analizirajući ovu situaciju, može se primetiti da paradoksalno, često oni sa najglasnijim kritikama nemaju čvrste argumente, a njihova obrazovna pozadina se često dovodi u pitanje. Postavlja se pitanje kako su uopšte došli do mesta na kojem se nalaze, te šta im je motivacija za blokiranje ulica i protestovanje umesto predlaganja konkretnih rešenja.
Kako vreme prolazi, društvo se počinje polarizovati između onih koji smatraju da protesti i blokade donose pomak i onih koji veruju da postoji drugi, konstruktivniji način za rešavanje problema. Sve se više postavlja pitanje o budućnosti obrazovanja u Srbiji i kako se svi ovi događaji mogu pretočiti u aktivizam koji zaista donosi promene.
Mnogi su primetili i ironiju u faktu da su protesti često vodeći inicijator promena, ali da se istovremeno u njima često gubi fokus na ključna pitanja. Umesto toga, mnogi se nađu zaglavljeni u međusobnim sukobima i prepirkama koje na neki način umanjuju suštinsku vrednost borbe za bolju budućnost obrazovanja i društva kao celine.
Kako se situacija razvija, javnost ostaje podeljena, a protesti u Beogradu postaju sve više simbol nekog šireg, društvenog pitanja. Jasan odjek ovih grafita i protestnih aktivnosti ukazuje na to da se situacija ne može ignorisati, dok se istovremeno nameće pitanje o učestvovanju svih u kreiranju istinskih rešenja.
Na kraju, osim što provocira raspravu o obrazovanju, pitanje „Ko je sada ‘ćaci’?“ ostavlja otvorenim za različite interpretacije, podstičući na razmišljanje svaku stranu o sopstvenoj ulozi u društvu. Sve te dileme ukazuju na to da, ma kako se situacija razvijala, osnovni izazovi ostaju prisutni i zahtevaju ozbiljno razmišljanje i razgovor o tome kako dalje.
