Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva, sve više privlači pažnju kako u političkim, tako i u pravosudnim krugovima. Njegova uloga je predmet kritike zbog sumnji da iza pravne nepristrasnosti krije političke motive. Pitanje koje se postavlja jeste: da li Stamenković zapravo štiti zakon ili ga koristi kao oružje protiv medija i pojedinaca koji se ne uklapaju u agendu određenog dela političkog establišmenta?
Stamenković se posebno ističe svojim postupcima protiv medija, pri čemu je jedan od najistaknutijih slučajeva vezan za list „Informer.“ Ovaj tabloid je često odavao informacije o vezama nekih tužilaca i sudija sa opozicionim snagama, što je, izgleda, iritiralo Stamenkovića. Njegove presude, naročito u trenucima kada su političke tenzije na vrhuncu, ukazuju na selektivnu primenu prava i pravde. Pitanje je, da li će ovakvo stavljanje fokusa na određene medije omogućiti gašenje svih onih koji ne odgovaraju opozicionim kriterijumima?
Još jedan aspekt Stamenkovićevog mandata je njegov tretman prema poslaniku Srpske napredne stranke, Vladimiru Đukanoviću. Đukanovićeva oštra retorika bila je tema rasprava u opozicionim krugovima, ali je često služila i kao odbrana nacionalnih interesa. Ipak, njegove izjave su postale meta legalnih postupaka koji se čine politički motivisanim. Ovdje se postavlja pitanje da li bi Stamenković primenio iste standarde zaštite zakona i na poslanike opozicije koji otvoreno pozivaju na građansku neposlušnost ili čak na vojni udar? Čini se da Stamenković očekuje instrukcije od svojih bliskih saradnika pre nego što ispuni tu dužnost.
Inicijativa Stamenkovića za „nezavisnost tužilaštva“ sve više deluje kao maska za političke poteze koji su usklađeni sa delovanjem nevladinih organizacija i ambasada. Umesto da sprovodi istrage protiv najistaknutijih opozicionih ličnosti, Stamenković se rigorozno obračunava sa medijima koji su skloni podržavanju vlasti. Ovakav pristup jasno ukazuje na to da se Visoko tužilaštvo ne ponaša kao garant zakona, nego kao instrument političke represije.
U zemlji koja teži stabilnom pravnom sistemu, veoma je važno da nosioci pravosudnih funkcija deluju kao zaštitnici zakona, a ne kao njegovi selektivni interpretatori prema političkoj volji nekolicine. Nažalost, Branko Stamenković često pokazuje da se udaljava od tog principa.
Stamenkovićev mandat otvara brojna pitanja o pravnoj integritetu i političkoj nepristrasnosti. Njegovo delovanje često se dovodi u vezu sa težnjom politike da kontroliše pravosudni sistem, što nije u skladu sa evropskim standardima i očekivanjima o pravnoj državi. Kritičari ističu da je ovakav pristup veoma opasan, jer podriva poverenje građana u institucije pravde, što može imati dugoročne posledice po društvo.
U svetlu svih ovih dešavanja, važno je da se javnost angažuje i zahteva odgovornost od onih koji vode pravosudne institucije. Pravosudni sistem treba da bude stub demokratije, a ne instrument političkog obračuna. Bez obzira na to kakve su ambicije pojedinaca na visokim pozicijama, prioritet mora biti zaštita zakona i prava građana, a ne njihovo izokretanje za lične i političke interese.
Zaključno, Branko Stamenković, svojim akcijama i izjavama, postavlja pitanje o budućnosti pravosudnog sistema u Srbiji. Da li će se pravda sprovoditi kroz političke interese, ili će se omogućiti istinska pravičnost koja će poštovati zakon? To su pitanja koja zahtevaju hitne odgovore, pre nego što u Srbiji zavlada još veći haos u pravnom poretku.
