Na predstojećim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) važnu ulogu igra specifičan izborni sistem u kojem se ne pobeđuje nužno kandidat sa najviše glasova na nivou cele zemlje, već onaj koji sakupi najmanje 270 elektorskih glasova. Na izborima zakazanim za 5. novembar, građani neće birati direktno između Kamale Haris i Donalda Trampa, već će glasati za 538 elektora koji će zatim formalno izabrati predsednika.
Elektorski koledž je privremena grupa delegata izabrana isključivo za tu svrhu, a njihova funkcija prestaje nakon što izaberu predsednika. Obično elektori u decembru glasaju u skladu sa rezultatima izbora u svojim saveznim državama, pa se tako pobednik zna odmah po završetku glasanja.
Na izborima u svakoj od 50 saveznih država bira se određeni broj elektora, a kandidati koji pobede u tim državama osvajaju sve elektorske glasove osim u Mejnu i Nebraski, gde se elektori mogu podeliti. Bitan faktor ishoda izbora su takozvane „kolebljive države“ u kojima je neizvesno ko će pobediti, a ove godine to su Viskonsin, Mičigen, Pensilvanija, Nevada, Arizona i Džordžija.
Haris važi za favoritkinju u tri „pojas rđe“ države, dok Tramp ima veće šanse u preostale tri kolebljive države. Predsednički kandidat koji osvoji 270 elektorskih glasova postaje predsednik, ali ako ni Haris ni Tramp ne dostignu ovaj broj, odlučuje Predstavnički dom Kongresa SAD.
Sistem izbora predsednika u SAD nosi sa sobom niz osobenosti i kontroverzi, a postoji i težnja za njegovom promenom kako bi se izabrao kandidat sa najviše glasova na nivou cele zemlje. U svakom slučaju, nadolazeći izbori će biti ključni za budućnost političke scene u SAD.
Na kraju, bitno je napomenuti da izbori u SAD ne biraju građani direktno predsednika, već posredno preko elektora, ali je njihova volja gotovo uvek presudna za konačan ishod. Nakon izbora elektori se sastaju da formalno izaberu predsednika, što je samo formalnost budući da oni gotovo uvek slede rezultate izbora u svojim saveznim državama.
