Milorad Damjanović, poznati glumac iz Srbije, smatra da današnje pozorište, naročito u Beogradu, stagnira zbog podilaženja savremenoj publici. U razgovoru za Tanjug, istakao je da se pozorišta kreću u pravcu gde glumci postaju „šrafovi“ u rediteljskim konceptima, gubeći umetničku slobodu i prostor za lično izražavanje u svojim ulogama.
Prema njegovim rečima, pozorište se sve više svodi na rediteljski koncept, gde reditelj postavlja svoj vizionarski okvir unutar kojeg glumci moraju da se uklape. Ovakav pristup, kako kaže, rezultira time da glumac ne može da doprinese svojim talentom, jer je fokus na onome što reditelj zamisli. „Mnogo sam predstava odigrao u poslednje vreme, i u svakoj pokušavam da pronađem mali prostor kako bih ostavio svoj pečat, ali to je sve teže,“ naglasio je Damjanović.
On je takođe kritikovao današnje tendencije u pozorištu, koje favorizuju mračne i hladne teme, dok se sve što ima humor često smatra nižim žanrom. Damjanović je istakao kako je to problem koji je pokušavao da reši dok je bio u upravnom odboru svog pozorišta, ali nije uspeo da izdejstvuje promene. Smatra da se na taj način gubi srž umetnosti jer publika, umesto da se iz pozorišta izlazi obogaćena, često odlazi zbunjena i razočarana.
Jedan od ključnih problema koji je naznačio jeste ukidanje priče u pozorištu. Damjanović veruje da su predstave koje nemaju jasnu naraciju prazne i nedovoljno privlačne publici. Njegova konstatacija je da se pozorišta, sa jedne strane, povinuju „beogradskoj pozorišnoj čaršiji“ koju čine kritičari i ljudi iz struke, a s druge strane, zaboravljaju na širu publiku koja želi da vidi predstave koje će ih edukovati i obogatiti.
Uprkos tome, Damjanović smatra da postoji nada za promene. On se trenutno raduje radu na predstavi „Više od igre“, koja nastaje u Beogradskom dramskom pozorištu. Ova predstava, prema njegovim rečima, vraća se osnovnim umetničkim principima – čitanju teksta, istraživanju međuljudskih odnosa i emocija. Predstava je zasnovana na istoimenoj televizijskoj seriji, a premijere su zakazane za maj.
Damjanović je naglasio da sve predstave koje imaju dobru priču privlače publiku, dok one bez jasne naracije obično ne ostavljaju snažan utisak. Njegovo uverenje je da ako neko ne može da ispriča priču tokom dva sata pozorišne predstave, možda ta priča i nije vredna toga. „Sve predstave koje su temeljene na priči imaju gledaoce. Prazne predstave nemaju publiku,“ zaključio je.
Glumac takođe ističe značaj srpskog mentaliteta, koji je, prema njegovom mišljenju, duboko ukorenjen u srpskom inatu i ljubavi prema otadžbini. U predstavi „Više od igre“, prikazuju se odnosi među likovima u izmišljenom malom mestu u Srbiji, tokom ključnih istorijskih događaja poput Drugog svetskog rata. Damjanović veruje da će gledatelji, nakon što odgledaju celu predstavu, moći da razumeju složenost srpskog identiteta i mentaliteta.
Na kraju, glumac naglašava svoj cilj da vrati poeziju u javni život, smatrajući to važnim za kulturu i umetnost. Damjanović veruje da je u toj misiji postigao određene rezultate, i da će se kroz predstave poput „Više od igre“ čuti i osećati poezija, emocija i ljudska povezanost.
U suštini, Damjanović se zalaže za pozorišni izraz koji osnažuje gledaoce, omogućavajući im da napuste pozorište obogaćeni, a ne zbunjeni. Njegove reči podsećaju nas na vrednost pripovedanja i emotivne dubine u pozorišnoj umetnosti, kao i na važnost neprekidnog istraživanja i vraćanja osnovama umetničkog izražavanja.
