Dragoje Bojić, penzionisani policijski inspektor iz Priboja, postao je simbol humanosti u svojoj zajednici kroz brojne akcije pomoći. Njegova poslednja inicijativa bila je usmerena ka Suadu Trboviću Suli, čoveku koji se, uprkos teškoj bolesti, odrekao transplantacije jetre kako bi pomogao mlađem pacijentu. Iako je Suad u teškoj situaciji, komšije i sugrađani ga nesebično podržavaju, pokazujući da nije sam u borbi s bolešću.
Dragojeva humanitarna misija nije nova; on se već decenijama odriče dela svoje plate i bonusa koje je stekao radeći kao policajac, određenih nagrada i dnevnica, kako bi pomogao onima kojima je novac potreban, posebno za lečenje. Njegova skromnost i predanost dobroti ogledaju se u činjenici da iako sam odgaja dvojicu sinova, neprestano pomaže drugima. Njegova posvećenost bila je inspirativna, a podrška drugih iz Priboja omogućila je preduzimanje konkretnih koraka u pomaganju Suadu.
Dragoje ističe da nikada nije bio bogat i da nije znao kako se ponašati s velikim novcem. Umesto toga, svaki put kada bi dobio novčanu nagradu, poklanjao ju je. Tako je, na primer, rešio da se odrekne jubilejske nagrade kako bi pomogao Marijani Žarković, učenici koja se borila za svoje zdravlje. U saradnji sa drugim roditeljima, privrednicima i lokalnom crkvom, organizovao je prikupljanje novca koje je pomoglo Marijani da prođe kroz tešku operaciju.
Tokom svoje karijere, Dragoje je prešao dug put, od pozornika na beogradskoj železnici do šefa policijskog odeljenja, osvajajući mnoštvo nagrada i priznanja. Skromnost ga nije napustila, te je naglasio da su svoja dostignuća postigao uz timsku saradnju sa kolegama iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Beograda. Njegovo znanje i iskustvo sada prenosi mlađim kolegama, radeći na tome da ih nauči vrednostima poštenja i humanosti.
Osim što je nagrađivan za svoj rad, Bojić se suočavao s rizicima, uključujući povrede tokom službe dok je hvatao teške kriminalce. Godine 2002, za svoj izuzetan rad dobio je zlatnik sa likom Jakova Nenadovića, prvog ministra srpske policije. Tokom godina, bio je izabran za policajca meseca i godine, pri čemu je svaki put deo nagradnog novca odlazio u humanitarne svrhe.
Humanizmu i ljubavi prema bližnjima Bojić je naučio od svojih roditelja, a tu lekciju nastoji preneti i na svoje sinove, nadajući se da će i oni nastaviti njegovim stopama. Njegova supruga Tijana, prosvetni radnik, i sinovi Aleksa i Filip pružaju mu stalnu podršku u svim humanitarnim akcijama. Njegova dela ostavljaju dubok utisak kako na sugrađane, tako i na buduće generacije, kao podsetnik da je humanost najvažnija vrednost u životu svakog pojedinca.
