U trenutku kada su američki borbeni avioni prešli u iranski zračni prostor i ispustili 14 teških bombi, nastupio je napad koji nije bio samo odgovor na provokaciju; desio se odmah nakon izraelske agresije koja je odnela živote 600 Iranca. Ovaj događaj označava povratak očiglednim obrascima intervencionizma, u kojima imperije bombarduju nedužne, karakteristično obeleženim orijentalističkim terminima kao što je „Bliski istok“.
Te noći, američki predsednik Donald Trump, sa svojim potpredsednikom te ključnim članovima kabineta, izrekao je rečenicu koja odražava ovu retoriku: „Iran, nasilnik Bliskog istoka, sada mora sklopiti mir“. U ovom kontekstu, jezik koji se koristi za opisivanje bombardovanja na nimalo suptilan način predočava realnost i ironiju: porušeno se naziva stabilizacijom, a nasilje mirom.
Zabrinjavajuće je da zapadni mediji ne izveštavaju o slikama iranske dece izvučene iz ruševina, već se fokusiraju na izraelsku perspektivu. Tokom 12 dana izraelske ofanzive, izvještaji su često bili usmereni na izraelske vojnike umesto na patnje nevinih civila. Mediji, maštoviti u sečenju istine, izvode narativ koji ne postoje činjenice koje bi podržale izraelsko nasilje.
Isto se može reći i za situaciju u Gazi, gde je već više od 55.000 života izgubljeno, a realne procene govore o stotinama hiljada poginulih. Upravni mehanizmi za ljudska prava poput Amnesty International i Human Rights Watch već iznose tvrdnje o genocidu, no zapadni mediji biraju zaćutati ili u beskonačnost objašnjavati izazove po pojmovima „samoobrane“.
Izraelska vojska, unatoč dokumentovanim ratnim zločinima, ostaje netaknuta kritikom. Generali sa zadovoljstvom održavaju vojne sastanke u blizini civilnih objekata, dok su laži vojnog vrha redovno iznosene u medijima, bez stvarne analize s njihovog stanovišta.
U istraživanju je otkriveno da na BBC-u smrtni slučajevi izraelskih vojnika beleže 33% više prostora od palestinskih, iako je omjer poginulih Palestinaca 34 naprema 1 prema Izraelcima. Ova pristrasnost je sistemska, ne predstavljajući izuzetak.
Kada se govori o Iranu, koristi se pažljivo odabran jezik. Iran se nikad ne prikazuje kao država, već kao „režim“, dok se termin „islamski“ koristi s pejorativnim značenjem. Takva retorika naglašava da muslimansko otporenje dominaciji Zapada mora biti slomljeno.
Iran, kao država, ne poseduje nuklearno oružje, nasuprot Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, on se prikazuje kao egzistencijalna pretnja svetskom poretku. Iran je izdržao udare, sankcije, atentate i pokušaje destabilizacije, a priča o nuklearnoj pretnji se koristi kao opravdanje za vojnu intervenciju, nalik situaciji iz Iraka.
U međuvremenu, američka javnost postaje skeptična prema ratu. Anketama je otkriveno da je samo 16% Amerikanaca podržalo rat protiv Irana, dok je nakon Trumpovih naloga o bombardovanju samo 36% podržalo te akcije. Ovaj preokret u stavovima ukazuje na duboku promenu kolektivne svesti.
Amerikanci se sve više suočavaju s vlastitim problemima, poput beskućništva, siromaštva i nedostatka zdravstvene zaštite, dok njihova vlada troši ogromne svote na vojne akcije. Nakon desetina godina ratova, većina naroda više ne želi još jedno vojno angažovanje, imajući u vidu istorijske posledice laži koje su upotrebljene kao isprike za invazije.
Dok se ovih pitanja svestuje, Trump pokušava da pridobije popularnost izjavama o prekidu vatre, dok zapravo nastavlja uniformisani vojni narativ. Ipak, javnost nije spremna pristati na ratne narative. Postoji svest da mir ne može doći obavijen u rat i da zaista može postojati samo tamo gde vlada sloboda. Ljudi, od Palestine do Irana, ostaju nepokolebljivi u svojim zahtevima za pravdom i slobodom, nesmanjeno odbacujući teror bilo koje vrste.
