U srpskoj javnosti često se može čuti da je, kao posledica primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, u 2024. godini došlo do dramatičnog pada broja ubijenih žena u porodičnom nasilju. Nadležni ističu da je prošle godine evidentirano „samo“ 17 žrtava femicida, u odnosu na prosek od 30-ak prethodnih godina. Ipak, zabrinjavajući podaci ukazuju na to da je u iste godini bilo šest neuspešnih pokušaja ubistava žena, a od toga su četiri slučaja bili pokušaji teškog ubistva, što ukazuje na to da je femicid izbegnut samo sticajem okolnosti.
Posebno zabrinjava trend koji se ne menja: polovinu femicida izvršili su muškarci koji su već bili prijavljivani za nasilje u porodici, ili su odslužili kazne zbog nasilja. U 2024. godini, od 16 počinilaca femicida, osmorica su ranije imali prijave za porodično nasilje, a trojica su čak služili zatvorske kazne pre nego što su počinili nova dela. Ove godine je počinjeno osam ubistava žena, a opet je polovina počinilaca prethodno bila prijavljivana za nasilje.
Vanja Macanović, advokatica nevladine organizacije Autonomni ženski centar, ističe da država, uprkos napretku, i dalje ne procenjuje adekvatno rizik od porodičnog nasilja. Iako je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo obaveznu koordinaciju među institucijama, postoje ozbiljni propusti. Macanović naglašava da policija često ne prepoznaje faktore visokog rizika, te propusti u proceni mogu dovesti do tragičnih ishoda.
Hitne mere, poput udaljavanja nasilnika iz doma i zabrane da prilazi žrtvi, ne funkcionišu u svim slučajevima. Macanović objašnjava da se ponekad olako prelazi preko prijava nasilja, fokusirajući se samo na konkretne incidentne događaje, dok se ne istražuje širi kontekst u kojem žene žive. Zbog ovoga, mogu se propustiti vitalni signali opasnosti.
U Srbiji godišnje ima oko 28.000 prijava za porodično nasilje. Hitne mere se izriču u najmanje 22.000 slučajeva, dok se ostali slučajevi vode kao pritvor ili druge mere. Iako su hitne mere značajno doprinele spašavanju života žena, postoji manji procenat femicida u kojima su stručnjaci primetili ozbiljne propuste i netačne procene rizika.
Macanović naglašava potrebu da se već osuđeni počinioci vrate u grupu za koordinaciju i nadzor kada izlaze iz zatvora. U mnogim slučajevima, nasilnici ne dobijaju potrebnu podršku ili nadzor, što dovodi do ponovnog nasilja. Problematika se dodatno komplikuje jer sudovi retko izriču zatvorske kazne za nasilje u porodici.
Jedan od ilustrativnih slučajeva je onaj u kojem je počinilac, tri puta osuđivan za porodično nasilje, ubio svoju majku nakon izlaska iz zatvora. Nažalost, institucije nisu pratile njegov povratak u zajednicu, što predstavlja ozbiljan propust u sistemu zaštite.
Macanović takođe ukazuje na nedovoljnu dostupnost sigurnih kuća za žrtve nasilja. Postojeći kapaciteti su daleko manji od stvarnih potreba, a u sigurnim kućama često borave žene koje nemaju gde drugde da idu, što nije pravi način zaštite. Smeštanje žene u sigurnu kuću često ne obezbeđuje dugoročno rešenje, a bez sistematskog pristupa problemu, riskira se život žrtve.
U zaključku, iako su donesene određene mere za smanjenje nasilja u porodici, evidentni su ozbiljni problemi u proceni rizika, praćenju povratnika iz zatvora i dostupnosti sigurnih kuća. Svaki život je važan, a tragične posledice nesistematskog pristupa su očigledne i zahtevaju hitnu reformu u radu institucija koje se bave nasiljem u porodici.
