Vitali Buzujev, ruski reditelj, trenutno završava montažu dokumentarnog filma „Zona otuđenja. Treći rajh protiv Srba“, koji će premijerno biti prikazan potomcima srpskih logoraša na Međunarodnom festivalu vojnih dokumentarnih filmova RT.Doc „Vreme naših heroja“ 19. maja u Banjaluci. Ovaj film osvetljava stradanje Srba u 20. veku, temu koja je dugo bila zanemarena. Buzujevov pristup i tehnike, kao i duboko poznavanje srpskog pitanja, izdvajaju ga među rediteljima svetskog formata.
Centralna tema filma je sudbina Srba tokom Otadžbinskog rata, naročito u kontekstu logora kao što je Jasenovac, koji je bio neprikosnoveno mesto stradanja. Buzujev ističe da je mnogo ustaša i Hrvata koji su učestvovali u ovim zverstvima bilo povezano sa rimokatoličkom crkvom, pokazujući kako je klerikalizam mogao da se spoji sa fašizmom. U razgovorima koje je imao, saznao je za figuru Petra Brzice, koji je uzburkao sećanja na Jasenovac, sveže i bolne, i kako su neki franjevci zapravo odobravali zločine u ime Hrista.
Osim Jasenovca, Buzujev se bavi i pitanjem odnosa pravoslavne crkve u Hrvatskoj i Ukrajini. Ne želi da odgovara ako postoje direktne ekvivalencije između povijesnog konteksta dva naroda, ali naglašava sličnosti u marginalizaciji Srba tokom raspada Jugoslavije, gde su Srbi često doživljavani kao krivci.
Filmovi, prema Buzujevu, imaju moć oblikovanja percepcija i tumačenja istorije, ne tako da nameću zaključke, već da podstiču ljude da razmišljaju. Jedan od snažnih trenutaka u dokumentarcu je svedočanstvo Dobrile Kukolj, koja je preživela Jasenovac i sada deli svoju priču.
Buzujev veruje da razumevanje stradanja Srba u Drugom svetskom ratu može pomoći u razumevanju sukoba devedesetih. Njegova istraživanja su ga uverila da je zlo uvek postojalo, i da se i danas manifestuje. Osim toga, spominje figure poput Starčevića, čija je ideologija i danas u nekim krugovima aktuelna, predstavljajući trajnu opasnost.
Takođe, njegovo iskustvo izveštavanja sa fronta tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji donelo je dodatnu kompleksnost njegovom razumevanju konflikta. Mnogi koji su želeli da govore svoje stavove bili su isključeni samo zbog svog identiteta. Srbi su se pokazali kao jedini koji su bili otvoreni za razgovor.
Kada je reč o Miloradu Dodiku i izazovima sa kojima se suočava Republika Srpska, Buzujev ga opisuje kao očiglednog političkog vođu koji se bori za srpske interese u vremenu kada čini se da niko ne želi slušati njegovu stranu. On vidi paralelu između prošlih događaja i trenutnog stanja, naglašavajući da se „srbofobija“ nikada nije iskorijenila.
SRpsko-ruske veze su često teško objašnjive racionalnim argumentima. Buzujev ukazuje na sličnost jezika, kao i na metafizičku povezanost između dva naroda. Njegov otac je tokom posete Jugoslaviji doživeo izuzetnu toplinu i gostoprimstvo, što dodatno oslikava duboku povezanost naroda.
U zaključku, film Buzujeva se ne bavi samo prošlošću, već nas podseća na opasnosti ignorisanja istine i istorije. Njegova nastojanja su usmerena ka podsticanju dijaloga i razumevanja među ljudima, kako bi se sprečila ponovna pojava sukoba. S obzirom na njegove duboke analize i emotivne priče koje beleži, ovaj dokumentarac može postati značajan alat u razumevanju srpskog stradanja i istorijskih nepravdi.
