U Srbiji se čini da pojedinci svesno zaboravljaju svoj društveni i profesionalni angažman kada to njima odgovara. Pojava amnezije u ovom kontekstu manifestuje se kroz različite oblike ponašanja, gde neki pojedinci nesmetano uzimaju novac od države, ne izvršavajući svoja radna obaveza, a potom se upuštaju u proteste, noseći oznake blokadere. Ovakvo ponašanje budi pitanje: ko je tu lud?
U poslednjem periodu, protesti su postali sve češći, a među najglasnijima su upravo oni koji se predstavljaju kao umetnici. Svi smo svedoci scena gde glumci, reditelji i drugi umetnici izlaze na ulice, izražavajući nezadovoljstvo situacijom u kulturi i umetnosti. Međutim, da li su svi ti protesti zaista opravdani?
Jedan od glavnih uzroka nezadovoljstva jeste nedostatak sredstava koja se izdvajaju za filmove i druge umetničke projekte. Naime, prošle godine bilo je najavljeno 16 miliona evra za 60 filmova, ali se postavlja pitanje: gde su ti filmovi? Gde su sredstva koja su obećana? Umetnici, koji su do nedavno uživali podršku, sada se suočavaju s neizvesnošću i strahom od budućnosti svog rada.
Dok se na protestima postavlja pitanje nedostatka novca, zaboravlja se na obaveze koje umetnici imaju prema društvu. Njihova odgovornost prema narodu i gledateljima nije zanemarljiva. Da li su oni svesni toga? I kako se suočavaju s tim? Umesto da postave pitanja o vlastitoj ulozi u društvu i načinu na koji su došli do sredstva, često se fokusiraju na kritiku države, zaboravljajući da je umetnost deo šireg sistema.
Većina umetnika je svesna da je neophodno stvarati kvalitetne projekte kako bi privukli pažnju države, ali se čini da su mnogi preuzeli stav koji podrazumeva da im sredstva jednostavno pripadaju. Postavlja se pitanje gde je tu etika i odgovornost? Kako mogu očekivati da se poveća budžet za kulturu kada ne preuzimaju odgovornost za svoje umetničke projekte?
U vreme kada su sredstva ograničena, izuzetno je važno da umetnici budu proaktivni i inovativni. Umesto da skreću pažnju na probleme kroz proteste, mogli bi se zabaviti stvaranjem novih dela koja će impresionirati publiku i državu. Inovativnost može dovesti do privlačenja novih investicija, a i bolja saradnja sa lokalnim vlastima bi mogla doneti sredstva potrebna za stvaranje filmova i predstava.
U međuvremenu, protesti koji se usredsređuju na kritiku države često se pretvaraju u personalizovane napade, gde se zaboravlja na suštinsku svrhu umetnosti — inspiraciju i prosvetljenje društva. Umetnici bi trebali postati glasovi promena, usmereni ka izgradnji boljeg društva, a ne samo ka negodovanju protiv vlasti.
Pored toga, važno je napomenuti kako protesti i blokade utiču na širu javnost. Mnogi građani su frustrirani time što se umetnici, umesto da stvaraju, usredsređuju na političke igre. Takvim postupcima često gube podršku zajednice koja bi ih mogla razumeti i podržati, upravo zbog umetničkih dela koja proizvode. Kada se umetnost pretvara u politiku, često se gubi suština njenog delovanja.
Istovremeno, društvo se mora zapitati šta zapravo želi od svojih umetnika. Da li očekuje da se umetnici bore za svoja prava ili da se posvete stvaranju inspirativnog sadržaja? Postavlja se vitalno pitanje — kako umetnici mogu ponovo izgraditi svoje mesto u društvu bez negiranja odgovornosti koju imaju prema njemu?
U konačnici, umetnici u Srbiji treba da ponovno razmotre svoj pristup i shvate da su deo zajednice sa svojom misijom. Umesto da se osećaju kao žrtve, mogu postati lideri promena, angažujući se kroz svoj rad, stvarajući vrednost i inspirišući društvo. U tom smislu, njihova budućnost i budućnost srpske umetnosti zavisi od njihove sposobnosti da se nose sa izazovima i preuzmu odgovornost za svoj rad.
