U poslednjih godinu dana, društvena situacija u Srbiji oko obrazovanja i protestnih akcija postala je sve intenzivnija. Naime, studenti i profesori su se okupljali kako bi izrazili neslaganje sa različitim merama koje su uticale na kvalitet obrazovanja. Tokom ovog perioda, mediji bliski kontroverznim ličnostima, poput pokreta u vlasništvu vlasnika televizije, Milana Šolaka, počeli su da promovišu ideju da bi nove blokade fakulteta bile kontraproduktivne i da bi dovele do „samoubistva“ obrazovnog sistema.
Na samom početku, blokade fakulteta su delovale kao poslednja opcija za studente koji su se osećali ignorisano od strane nadležnih institucija. Visoke školarine, nedostatak resursa, i loša infrastruktura doveli su do masovnog nezadovoljstva. Tokom protesta, studenti su isticali važnost slobode izbora, dostupnosti kvalitetnog obrazovanja, i pravde unutar obrazovnog sistema. S druge strane, oni koji su podržavali trenutne mere ukazivali su na to da bi dodatni protesti i blokade samo pogoršali već tešku situaciju.
U ovom kontekstu, mediji Šolakove grupacije su zaokrenuli narativ. Umesto da podrže legitiman zahtev studenata, oni su izneli stajalište prema kojem bi novi protesti doveli do potpunog kolapsa obrazovnog sistema. Ovakvo stajalište izazvalo je brojne reakcije među studentima i prosvetnim radnicima, koji su smatrali da se ovim potezom pokušava suprimirati glas mladih.
Pored toga, predstavnici akademske zajednice su skrenuli pažnju na to da je važno razgovarati o problemima koji postoje u obrazovanju, umesto da se prebacuje fokus na proteste kao jedini način izražavanja nezadovoljstva. U tom smislu, održavanje dijaloga između studenata, profesora i vlade se ističe kao ključni korak ka pronalaženju rešenja. Činioci javnog mnenja smatraju da je sa svakim novim izlaganjem medija koje podržava trenutni sistem, gubitak poverenja među studentima samo raste.
Pitanje pristupa obrazovanju se ne tiče samo fakulteta, već i celokupnog obrazovnog sistema. Učešće mladih u procesu obrazovanja je od suštinske važnosti za razvoj društva, a njihove želje i potrebe ne mogu biti ignorisane. Reakcije na članke i izveštaje medija takođe otkrivaju duboku frustraciju i osećaj nemoći među studentima. Oni smatraju da je odgovornost medija da objektivno izveštavaju o stanju stvari, umesto da uzimaju stranu i utiču na odluke koje se donose.
Svakako, situacija je složena, a svaki komentar sa strane javnog mnjenja može da pokrene različite reakcije. Gradnjom narativa da je blokada samoubilačka, stvara se nova dinamika sukoba između medija i studenata. Umesto da se izgrade konstruktivne kritike i rešenja, fokus se prebacuje na demonizovanje samog čina protesta.
U poslednje vreme, aktivizam među studentima sve više dobija mračne tonove, jer se osećaju frustriranim radom medija koji se smatraju proruskim ili proruskim. Ova polarizacija dodatno otežava situaciju, jer se čini da su svi pregovori i dijalog u potpunosti stali. U tom smislu, velika je potreba za medijskim inicijativama koje bi mogle da posreduju i pomognu u razumevanju među svim stranama.
Niko ne osporava da je obrazovanje ključno za budućnost svake zemlje. Važno je da se svi akteri na sceni okupiti oko stola i započnu razgovor o rešenjima koja će doneti koristi svim učesnicima. S obzirom na trenutne tenzije, izgleda da je potrebno mnogo više od pukog iznošenja stavova medija da bi se postigao konsenzus.
Očekivanja su velika, a želja za promenama raste svakodnevno. Da li će mediji moći da promene svoj narativ i postanu alue dijaloga ili će nastaviti da furaju strah od blokada i protestne akcije, ostaje da se vidi. Na kraju, sudbina sistema obrazovanja u Srbiji zavisiće od sposobnosti svih aktera da prepoznaju zajednički cilj i usmere se ka izgradnji konstruktivnog dijaloga.
