Britanski naučnici su detektovali najveće spajanje crnih rupa u istoriji proučavanja ovog fenomena, kao i gravitacione talase koji su nastali usled ovog sudara. Ovaj događaj se odigrao na udaljenosti od oko 10 milijardi svetlosnih godina od Zemlje, a rezultati su predstavljeni na naučnom skupu GR-Amaldi u Glazgovu.
Svakako, crne rupe koje su se sudarile su svaka više od 100 puta veće od mase Sunca. One su počele da kruže jedna oko druge, a na kraju su se spojile, formirajući još masivniju crnu rupu. Ova nova crna rupa je sada udaljena otprilike 10 milijardi svetlosnih godina. Ovo spajanje predstavlja najmasovnije ikad registrovano korišćenjem detektora gravitacionih talasa. Signali su bili dovoljno jaki da su pogodili detektore na Zemlji, a njihova osetljivost omogućila je registraciju podrhtavanja u prostor-vremenu koja su hiljadama puta manja od širine protona.
Profesor Mark Hanam, šef Instituta za istraživanje gravitacije na Univerzitetu u Kardifu, izjavio je da su ovo „najturbulentniji događaji koje možemo posmatrati u svemiru“, ali da su signali koji dolaze do Zemlje zapravo „najslabiji fenomeni koje možemo da izmerimo“. Analiza otkriva da su crne rupe koje su se sudarile imale mase od 103 i 137 puta veće od Sunca, a okretale su se brzinom od 400.000 puta brže od Zemlje, što je blizu teorijske granice za ovakve objekte.
„Ovo su najveće mase crnih rupa koje smo sa sigurnošću izmerili gravitacionim talasima“, rekao je Hanam, dodajući da je on član naučne kolaboracije Ligo. Većina crnih rupa nastaje kada velike zvezde potroše svoje nuklearno gorivo i kolabiraju na kraju svog životnog ciklusa. Ove izuzetno guste formacije prostor-vremenu iskrivljuju na takav način da stvaraju horizont događaja, granicu sa gravitacijom toliko jakom da čak ni svetlost ne može da pobegne.
Do sada je zabeleženo oko 300 spajanja crnih rupa na osnovu gravitacionih talasa. Pre ovog događaja, najmasivnije poznato spajanje proizvelo je crnu rupu koja je bila otprilike 140 puta veća od mase Sunca. Novo spajanje međutim dovelo je do formiranja crne rupe koja bi mogla biti do 265 puta masivnija od Sunca.
Pre nego što su prvi detektori gravitacionih talasa razvijeni devedesetih godina, naučni pristup proučavanju svemira bio je u velikoj meri ograničen na elektromagnetno zračenje, uključujući vidljivu svetlost, infracrveno i radio talase. Profesor Hanam napominje kako „obično, u nauci, kada pogledate svemir na drugačiji način, otkrijete stvari koje niste očekivali i cela vaša slika se transformiše“.
Za naučnike, ovaj događaj ne predstavlja samo još jedno spajanje crnih rupa, već i priliku da bolje razumeju fundamentalne aspekte svemira. Detekcija gravitacionih talasa, kao i analiza spajanja masivnih crnih rupa, omogućava proučavanje ekstremnih uslova u univerzumu. Kako se tehnologija razvija, tako i sposobnosti naučnika da proučavaju fenomena koji su nekada bili izvan domašaja tradicionalnih astronomskih metoda.
Ovakva otkrića nedvosmisleno doprinose našem znanju o svemiru, pružajući uvid u kako se međuzvezdne sile kreću i kako se formiraju nove astronomske strukture. Naučnici se nadaju da će ova saznanja omogućiti dalja istraživanja i, možda, odgovoriti na neka od najzagonetnijih pitanja o prirodi crnih rupa i njihovim interakcijama. Ovo istraživanje će, bez sumnje, otvoriti vrata novim teorijama i razumevanjima prostor-vremena, gravitacije i univerzuma u celini.
