Miroslav Belović (1927-2005) bio je istaknuti reditelj, pisac, glumac i pedagog čiji je doprinos pozorištu i umetnosti nezaboravan. Njegovi komentari iz devedesetih godina, kada je verovao da će 21. vek biti period nauke i umetnosti, ostaju aktuelni. Nažalost, njegova predikcija nije se ispunila u onoj meri u kojoj je nadao, jer su svet i umetnost prošli kroz duboka iskušenja, a granice između umetnosti i zbilje postale su još zamagljenije.
Belović je svoj pozorišni put započeo u Omladinskom domu u Beogradu, gde je prvi put nastupio u predstavi prema delu Karla Čapeka. Njegova umetnička karijera odvijala se pod mentorstvom značajnih figura kao što su Bojan Stupica i Mate Milošević. Fasciniran antičkom tragedijom, Belović je stvorio snažnu vezu sa pozorištem kroz rad na pozorišnoj akademiji i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je proveo veći deo svog života. Njegovo posvećenje pozorištu uključivalo je rad na tri seanse dnevno, gde je kombinovao režiju, predavanja i praktične vežbe s mladim umetnicima.
Kao reditelj, Belović se posebno istakao u radu s delima jugoslovenske dramske baštine, često se vraćajući klasičnim autorima poput Branislava Nušića i Kosti Trifkovića. Njegov široki spektar interesa uključivao je i rusku literaturu, gde su dela Gogolja, Čehova i Dostojevskog zauzimala posebno mesto u njegovoj biografiji. Ovaj pristup predstavljao je njegovu praksu u pozorištu, u kojoj je humor i satira bili alati za razumevanje teške zbilje.
Belovićeve režije ostale su upamćene kao ključni momenti u razvoju srpskog pozorišta. U izvršnim i važnim predstavama, kao što su „Dantonova smrt“, „Mister Dolar“ i „Omer i Merima“, pokazao je sposobnost da na pozornici izgradi duboke odnose između likova, čime je omogućio zajedničko iskustvo među glumcima i publikom. Njegov stil režije bio je nadahnut dubokim razumevanjem dramske forme, a posvećenost tekstu bila je izvanredna.
U okviru svog bogatog opusa, Belović je dobio mnoge nagrade, uključujući Grand Prix d’Italia za režiju, što svedoči o njegovom uticaju u pozorišnoj zajednici. Njegovo razmišljanje o pozorištu bilo je duboko obeleženo etikom i filozofijom, gde je on pozorište video kao mesto okupljanja četiriju ključnih elemenata: pisca, glumca, reditelja i publike. U tom svetlu, verovao je da je pozorište mesto pročišćenja, a smeh sredstvo kojim se publika suočava s istinom.
Belović je, u svojim kasnijim godinama, često izražavao zabrinutost zbog stanja pozorišta, u kojem su, kako je smatrao, dominirali „ljudi jakih gestova“, dok su tihe i introvertne ličnosti često ostajale u senci. Njegova poređenja između različitih epoha u pozorištu oslikavala su njegovu duboku promišljenost o umetnosti, a s nostalgijom je govorio o starim vremenima, kada su se umetnici okupljali u salonima intelektualaca kao što su Isidora Sekulić i Ivo Andrić.
Na kraju, Belović nas je ostavio sa bogatstvom aforizama koji zrcale njegov umetnički duh. Njegove reči, poput „Glumac je večni učenik i večni mučenik“ ili „Prošlost je stalni član svakog pozorišta, sadašnjost je njegova žila kucavica“, svedoče o njegovoj dubokoj povezanosti s pozorištem i filozofijom života. Njegov doprinos umetnosti ostaje večan, kao podsetnik na snagu kreativnosti u suočavanju sa izazovima epohe. Belović je bio i ostao figura koja spaja generacije umetnika, ostavljajući iza sebe nasleđe koje inspiriše sve one koji se bave umetnošću.
