U organizaciji Jevrejske opštine Beograd predstavljena je knjiga Radovana Sremca pod nazivom „Rahela“, koja se bavi životom i radom poznate glumice Rahele Ferari. Ova monografija sadrži dragocenu memoarsku građu iz njene privatne arhive, uključujući fotografije, ličnu prepisu i hemeroteku, što pruža jedinstven uvid u život umetnice poznate po svom talentu i šarmu.
Rahela je rođena kao Rosa Rahel Frojnd u jevrejskoj porodici, ali je njena biografija često bila predmet nesporazuma. Radovan Sremac se odlučio da okupiti tačne informacije o njenom životu zbog niza grešaka u medijima. Njena porodica, Frojnd, potiče iz Bačke Palanke i prvotno se preselila u Staru Pazovu, a kasnije su se nastanili u Zemunu. Rahelina priča o identitetu je složena; ona se često predstavljala kao Zemunka, iako je mesto njenog rođenja ostalo nepoznato zbog čestih selidbi.
Tokom svoje bogate glumačke karijere, Rahela je ostvarila oko dve stotine uloga, kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu. Neki od njenog najpoznatijih radova uključuju predstave kao što su „Naš popa kod bogatih“, „Putem iskušenja“, te komične filmske uloge u filmovima poput „Grlom u jagode“ i „Davitelj protiv davitelja“. Posvećena umetnostima, Rahela je započela svoju karijeru u Srpskom narodnom pozorištu, a kasnije je otišla na usavršavanje u Budimpeštu.
Drugi svetski rat doneo je Raheli veliko neprijateljstvo. Tokom ovog perioda, skrivala se od Gestapa i često je menjala adrese kako bi izbegla hapšenje. Uz pomoć prijatelja, uspela je da dobije lažnu krštenicu, čime je mogla da preživi rat. U braku sa Aleksandrom Stojkovićem, Rahela je postala Marija Stojković. Njihov sin je rođen u teškim okolnostima, a Rahela je tog vremena i te godine bila aktivna u borbi.
Nakon rata, Rahela se vratila glumi i nastavila da igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je stekla kultni status. Njena interpretacija likova, poput Aksinje u „Jegoru Buličovu“, ostavila je snažan utisak. Teatrolog Zoran T. Jovanović hvalio je njene uloge, ističući njenu sposobnost da izabere likove koji su dodavali složenost njenim partnerima na sceni.
Na vrhuncu svoje karijere, Rahela je dobijala uloge mudrih, pomalo senilnih bakica, što je publika zavolela. U penziju je otišla 1973. godine, ali je ostala počasni član JDP do kraja svog života. Umrla je 12. februara 1994. godine, a u jednom od poslednjih intervjua izjavila je da je srećna i da ne bi menjala svoju sudbinu.
Njen život je bio ispunjen usponima i padovima, a njena izjava da „život nije ni lep ni ružan“ govori o njenom pristupu izazovima. Rahela je volela borbu i suočavanje sa teškoćama, te je svoju sudbinu gledala kao dar. Njena umetnička ostavština i prisustvo u kulturi Srbije nastavljaju da inspirišu i pokreću nove generacije.
Knjiga „Rahela“ predstavlja važan doprinos kulturi sećanja na ovu jedinstvenu ličnost. Kroz prizmu njene priče, čitaoci mogu dublje razumeti izazove s kojima se suočavala, ali i njen izvanredni doprinos pozorištu i filmu u Srbiji. Umetnost je, za Rahelu, bila način da se izbori sa stvarnošću, a njen životni put ostaje testament njenoj hrabrosti i talentu.
