Jedan od najčudnijih slučajeva u domaćem pravosuđu, koji i dalje ostaje nerazrešen, obeležava ubistvo Nenada Lazića poznatijeg kao Laki, starog 29 godina. Njegovo telo pronađeno je 15. marta 2012. godine u Padinskoj Skeli, u blizini nehigijenskog naselja Čikago, od strane stanara koji su naišli na užasan prizor.
Ubistvo Lazića privuklo je veliku pažnju medija zbog svoje složene pozadine i nedostatka konkretnih dokaza. Milan Jovičić, poznat kao Robi, bio je uhapšen i optužen za ubistvo, ali je kasnije pravosnažno oslobođen optužbi. Njegov saučesnik, međutim, nije bio tako srećan, te je osuđen na godinu i po dana zbog pomaganja u izvršenju krivičnog dela.
Pre ubistva, Lazić nije imao kriminalni dosije, ali se sumnjalo da je bio povezan sa Daliborom Ristićem, osobom koja je bila u bekstvu u trenutku zločina, a dovodila se u vezu sa trgovinom narkotika. Zanimljivo je napomenuti da je Lazić bio hapšen tri godine pre svoje smrti kao deo kriminalne grupe koju je predvodio Dragan Živković. Ova grupa bila je umiješana u razne vrste kriminalnih aktivnosti, uključujući pljačke i dilovanje droge, a neki od njenih članova su čak sumnjani za više ubistava u Beogradu. Smatra se da je Lazićeva saradnja sa Ristićem mogla biti jedan od motiva za njegovo ubistvo.
Nakon hapšenja, Jovičić je priznao da se zapravo javio na izdržavanje kazne zbog drugih krivičnih dela, jenjavajući pritiskom koji je osećao od strane policije zbog sumnje u ubistvo. Na saslušanju, Jovičić se branio ćutanjem, a policijska istraga je otkrila da je krio oružje u stanu prijatelja. Iako je Jovičić bio osuđen na 17 godina zatvora za ubistvo, nedostatak čvrstih dokaza doveo je do njegovog oslobađanja. Apelacioni sud u Beogradu je, uz osudu M.S., koji je Jovičiću pomogao, presudio u korist Jovičića uz obrazloženje da izvršeni dokazi „ne ukazuju“ na njegovu krivicu.
Iako su sudski postupci okončani, mnoga pitanja i dalje ostaju bez odgovora. Nestalo je nekoliko ključnih tragova odmah nakon Lazićeve smrti, uključujući i oružje korišćeno u zločinu, dok su stvari pokojnog čuvane u nepoznatom pravcu. Jovičić nije imao fizičke dokaze protiv sebe, ali su pronađeni tragovi njegovog DNK na oružju pronađenom kod saučesnika.
Ovaj slučaj je postao simbol komplikovanih veza između kriminalnih grupacija, pravosudnog sistema i neefikasne policijske istrage. Unatoč svom znaku prepoznatljivosti, dobrih informacija ili svedoka nije bilo dovoljno da bi se slučaj uspešno razrešio. Porodica Nenada Lazića je ogorčena i sumnja da će ikada saznati ko je odgovoran za njegovu smrt.
Kao i kod mnogih drugih slučajeva rubne kriminalnosti, često se postavlja pitanje pravde i njenog sprovođenja u situacijama kada su dokazi fragmentirani ili nedostupni. Nažalost, slučaj Nenada Lazića ostaje kao podsećanje na to koliko je kompleksno i otežano razrešavanje zločina u društvu koje se suočava sa mnogim negativnim aspektima.
Ova priča se nastavlja pratiti, kako iz porodice, tako i od strane medija, u nadi da će s vremenom pritisak na pravosudni sistem doneti neke odgovore. U međuvremenu, misterija koja okružuje Lazića i dalje će ostati neodgovorena, istovremeno postavljajući važna pitanja o funkcionisanju pravosudnog sistema i njegovoj sposobnosti da zaštiti građane od nasilja i zločina.
