Stotine miliona ljudi u jugoistočnoj Aziji doživele su razoran zemljotres magnitude 7,7 Rihtera 28. marta, čiji je epicentar bio samo 12 milja od Mandaleja u Mjanmaru. Ovaj snažan potres izazvao je široku devastaciju, pri čemu su čitavi kvartovi opustošeni u samo nekoliko sekundi. Prema zvaničnim podacima, poginulo je više od 2.700 ljudi, dok Američki geološki zavod predviđa da bi broj žrtava mogao rasti i do desetina hiljada, kao i da će ekonomska šteta dostići desetine milijardi dolara.
Specifični uslovi su doprineli tome da ovaj zemljotres postane katastrofa bez presedana. Nedostatak adekvatnih mera zaštite od zemljotresa u zgradama u regionu dodatno je pogoršao situaciju. Ali šta je zapravo izazvalo ovaj razoran potres u Mjanmaru? Odgovor se može pronaći u složenim geološkim procesima koji traju decenijama.
Pre oko 45 miliona godina, Indijska tektonska ploča sudarila se sa Evroazijskom. Ovaj sudar izazvao je stvaranje Himalaja, dok su rezultantni rasedi i dalje izvor seizmičke aktivnosti u regiji. Indijska ploča nastavlja sporo prodirati u Evroazijsku, pri čemu se akumulira ogromna energija koju povremeno oslobađa kroz zemljotrese. Zemljotres 28. marta je bio posebno snažan, jer je došlo do gigantskog loma duž specifičnog raseda poznatog kao Sagaing.
Seizmološka istraživanja identifikovala su ključne zone na Zemlji gde su tektonska kretanja najintenzivnija, uključujući Japan, Indoneziju, Čile, Kaliforniju, Italiju, Tursku i Filipine. Ove oblasti dele zajedničku osobinu – nalaze se na granicama tektonskih ploča koje se sudaraju, klize ili uvlače jedna ispod druge. U tim regionima, poput Pacifičkog vatrenog prstena koji okružuje Tihi okean, dolazi do učestalih zemljotresa i vulkanskih erupcija.
Japan se nalazi na mestu gde se susreće četiri tektonske ploče, što ga čini jednim od seizmički najaktivnijih zemalja. Zemljotres u Tohokuu 2011. godine magnitude 9,0 potvrdio je snagu tih geoloških sila. S druge strane, Indonezija, koja obuhvata više od 17.000 ostrva, svakodnevno prolazi kroz više od 5.000 potresa zbog svog položaja na granici indo-australijske i evroazijske ploče. Čile je pak domaćin najjačeg zabeleženog zemljotresa u Valdiviji 1960. godine, magnitude 9,5, dok se u Kaliforniji očekuje veliki potres usled napetosti na rasedu San Andreas.
Nabrajanje zemalja s visokom seizmičkom aktivnošću se nastavlja s napomenom da je Italija, koja leži na granici evroazijske i afričke ploče, takođe pogođena čestim zemljotresima. Turska, smeštena na Anatolijskoj ploči, suočila se s brojnim razornim zemljotresima, uključujući katastrofu u Kahramanmarašu 2023. godine.
Filipini su još jedno podsećanje na rizičnost ovih zona, gde Filipinska ploča okružena tri druge tektonske ploče izaziva visoku seizmičku i vulkansku aktivnost. U svetlu ovih informacija, Srbija je jedina srećna izuzetak, kako ističe seizmološkinja Ana Mladenović. Prema njenim rečima, u Srbiji se ne očekuju zemljotresi s razornom snagom kao onaj u Mjanmaru, a najbliže aktivno područje nalazi se između Jadranske mikro ploče i Dinarida.
Mladenović je naglasila da građani Srbije ne treba da brinu o potencijalnim udarcima slične snage u bliskoj budućnosti. Zemljotresi u regionima poput Hrvatske i Crne Gore su uobičajeni, ali njihova magnituda ne dostiže visoke nivoe viđene u Mjanmara. Ova situacija pruža neku dozu sigurnosti dok se svet suočava s izazovima kao što su prirodne katastrofe koje menjaju životne uslove i izazivaju ekonomske posledice.
