Izraelski arheolog Erez Ben-Josef, 2008. godine, pronašao je naizgled beznačajan komad „otpada“ iz gvozdenog doba, što je dovelo do otkrića najjače zabeležene anomalije u Zemljinom magnetnom polju do tada. Ben-Josef, koji radi na Univerzitetu u Tel Avivu, istraživao je zajedno s geologom Ronom Šarom iz Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu na jugu Jordana. Njihova misija je bila prikupljanje arheoloških uzoraka širom Levanta kako bi rekonstruisali istoriju magnetnog polja u tom regionu.
Pronađeni komad troske, koji je u stvari otpadni materijal nastao procesom topljenja metala, sadržao je „zapis“ o snažnom porastu jačine Zemljinog magnetnog polja pre oko 3.000 godina. U početku su geofizičari bili skeptični, s obzirom da takav skok u intenzitetu nije bio zabeležen u postojećim modelima magnetnog polja. Ben-Josef je naglasio: „Niko nije znao kako da objasni ovako ekstremnu pojavu.“
Nakon dugogodišnjeg rada i dodatnih dokaza, naučna zajednica je prihvatila postojanje ove anomalije i nazvala je Levantskom anomalijom iz gvozdenog doba (LIAA). Između 1100. i 550. godine p.n.e., magnetno polje u oblasti današnjeg Bliskog istoka prolazilo je kroz snažne oscilacije koje su ostale neobjašnjene.
Ben-Josef i Šar koristili su tehniku poznatu kao arheomagnetizam, koja omogućava naučnicima da iz arheoloških uzoraka „čitaju“ orijentaciju magnetnih čestica. Tako mogu rekonstruisati kako je izgledalo magnetno polje u prošlosti. Za razliku od tradicionalnih metoda, koje proučavaju stene nastale hlađenjem lave, arheomagnetizam može pružiti uvid u relativno nedavnu prošlost širom različitih lokacija.
Promene u magnetnom polju su ključne, jer predstavljaju jedini pokazatelj onoga što se u jezgru Zemlje događa. Između ostalog, ova istraživanja su postala još važnija u svetlu saznanja da Zemljino magnetno polje slabi. S obzirom na to da ovo polje štiti planetu od štetnog zračenja iz svemira, njegovo slabljenje može imati ozbiljne posledice, uključujući poremećaje u radu satelita.
Arheomagnetizam se oslanja na činjenicu da su naši preci, tokom izrade raznih materijala, zagrevali te materijale do visokih temperatura. Tokom hlađenja, magnetno osetljive čestice su se usmeravale prema tadašnjem magnetnom polju, „zamrzavajući“ se u tom položaju. Naučnici koriste ovu metodu za dobijanje vremenski preciznih podataka o regionalnom magnetnom polju.
Međutim, magnetno polje nije stabilno. Severni pol se pomera i te promene izazivaju veliki „magnetni lobusi“ ispod Kanade i Sibira. Pored tih uobičajenih tokova, oko 20% linija se ponaša nepredvidivo, formirajući vrtloge poznate kao magnetne anomalije, koje su još uvek misterija. Ova istraživanja su izazvala interesovanje za dalja objašnjenja.
Iako je tehnika arheomagnetizma u porastu od pedesetih, pravi procvat doživela je tek u poslednjim godinama, zahvaljujući naprednim magnetometrima. Ipak, visoki troškovi opreme otežavaju širu primenu ove tehnike, pri čemu samo 10% podataka u globalnoj bazi dolazi iz drugih delova sveta osim Evrope, čime se ostavlja veliki deo sveta bez relevantnih informacija.
Ne samo troškovi, već i vreme i znanje neophodni za uzorkovanje su značajni faktori. Jedan uzorak može zahtevati mesec dana laboratorijskog rada. Takođe, otkrivanje Levantske anomalije preispitalo je razumevanje o snagama magnetnog polja. Na primer, Južnoatlantska anomalija (SAA) predstavlja područje oslabljene magnetne zaštite koje utiče na satelite.
Aktuelni modeli sugerišu da su Levantska i Južnoatlantska anomalija možda povezane sa super-perjanicom ispod Afrike, velikom masom vrelog materijala iz dubokog omotača Zemlje. Iako ostaje mnogo nepoznanica, povratak u prošlost kroz nove uzorke može značajno doprineti razumevanju budućnosti, posebno u kontekstu sve veće zavisnosti od tehnologije oslonjene na satelite. Kroz dalja istraživanja, naučna zajednica se nada da će otkrića poput Levantske anomalije pomoći u razumevanju složenih uslova koje stvara Zemljino magnetno srce.
