Ansambl „Renesans“ postoji već pola veka i predstavlja simbol izvođenja rane muzike srednjeg veka, renesanse i baroka. Jedan od njegovih osnivača, Ljubomir Dimitrijević, profesor i muzički pedagog, je figura koja je značajno doprinela razvoju ovog ansambla, ali njegova muzička biografija uključuje mnogo više od toga. Ljubomir je od malih nogu odan flauti, svom zaštitnom znaku, a svira i dvadesetak drugih instrumenata, što ga čini vrlo svestranim izvođačem.
Zanemarimo trenutnu tehnologiju koja omogućava lako slušanje muzike; Ljubomir ističe da su živote nastupi svetinja koja se ne može zameniti modernim čudima. On veruje da muzika danas nije samo zabava, već snaga koja može oblikovati naše živote i iskustva.
U razgovoru, Ljubomir se osvrće na to koliko smo danas preplavljeni muzikom i kako je ona postala deo svakodnevne potrošnje. „Previše muzike je svuda oko nas, a ima i trenutaka kada ona postaje samo šum,“ kaže on. U prošlosti, muzika se izvodila uživo, a svaki nastup bio je jedinstven događaj, dok je današnji svet pun snimaka koji često ometaju pravu čaroliju muzike.
Dimitrijević prepoznaje problem savremene konzumacije muzike, gde ona postaje pozadina svakodnevnog života. Poredeći savremeni svet s onim od pre nekoliko vekova, naglašava kako se nekada muzika smatrala pravom umetničkom formom, dok danas često služi samo kao zvučna kulisa. Njegova misao se vraća na značaj situacija kada se muzika svirala i slušala s otvorenim srcem, gde su ljudi zajedno delili iskustvo i emocije.
Kada se govori o slušanju muzike, Ljubomir savetuje da se zatvore oči i prepuste zvuku. Usmeravanje pažnje unutar sebe i zaboravljanje na okruženje može otvoriti nova iskustva i emocije. „Muzika se sluša kada se potpuno uronite u zvuk,“ objašnjava on, ističući da je ovaj način slušanja izazov u savremenom svetu.
Kroz ansambl „Renesans“, Ljubomir se suočava s pitanjem kako očuvati tradiciju muzike dok se istovremeno bavi modernim trendovima. On veruje da tradicija i modernost mogu koegzistirati, i da je važno zadržati autentičnost dok se dodaju elementi koji održavaju angažman publike.
Dimitrijević takođe naglašava bogato muzičko nasleđe Srbije, uključujući srednjovekovnu serbsku i vizantijsku muziku. Iako su mnoga dela izgubljena, tu su tragovi koji omogućavaju rekonstrukciju nekih aspekata te tradicije. Govoreći o reakcijama publike, naveo je kako inostrana publika često dolazi spremna da ceni tradicionalnu muziku, dok u zemlji prvo treba raditi na svesti o njenoj vrednosti.
Za kraj, Ljubomir ostavlja poruku da je ljubav ključna za naše postojanje. Razmišlja o tome kako mržnja može prevladati nad ljubavlju, te naglašava značaj zajedništva i razumevanja. „Kada svakog dana postavimo sebi cilj da budemo bolji i da volimo, svaki dan postaje Vaskrs,“ zaključuje. Njegov poziv je da se ne zaborave ta osećanja, i da se i dalje ostanemo povezani sa muzikom, kao što je nekada bilo.
