Na graničnom prijelazu Attari-Wagah, negde između Indije i Pakistana, prepliću se sudbine ljudi koji zbog napetosti između dve zemlje gube svoje voljene. Saira, u crnoj burki, čvrsto drži ruku svog supruga Farhana, dok pokušava da se oprosti. Njihov sin, devetomesečni Azlan, mirno spava u njenom naručju, nesvestan teške situacije koja ih okružuje.
Ovaj prijelaz, koji nosi ime po indijskom selu Attari i pakistanskom Wagahu, godinama je bio most između dva naroda. Međutim, usled nedavnih napetosti, granica postaje sve više mesto rastanaka. Indijska vlada je izdala odluku da svi pakistanski građani napuste zemlju do utorka, što je usledilo posle smrtonosnog napada na turiste u Pahalgamu, za koji je Indija okrivila Pakistan, dok je Islamabad negirao sve optužbe.
Saira i Farhan su se upoznali pre tri godine putem društvenih mreža, zapravo na Facebooku. Njihova ljubav ih je dovela do braka. Saira se preselila u New Delhi, a sada se suočava sa situacijom gde su njihove sudbine razdvojene samo bojama njihovih pasoša: njen zeleni i Farhanov plavi. U momentu kada im je ukazano na to da Azlanov pasoš ne može preći graničnu liniju, njihova sreća se pretvara u bol.
S obzirom na to da su tenzije između Indije i Pakistana na visokom nivou, nakon napada u Pahalgamu, Kroz granicu već prolaze ljudi, ali mnogi se suočavaju sa problemima. Procene pokazuju da se od 22. aprila više od 750 Pakistanaca vratilo u domovinu, dok je sa indijske strane prešlo oko 1000 građana. Mnogi su pogođeni ovim zakonima, uključujući i Haleemu Begum, koja se, nakon dva desetljeća života u Indiji, suočila sa sličnom sudbinom kao Saira. Nakon što je obaveštena da je protjerana zbog novih mera, bila je zatečena. “Kako može vlada da mi uništi život koji sam izgradila ovde?” pitala je, dok je sedela u taksiju prema granici.
Haleema, majka dvoje dece, je takođe izgubila dom u kojem je provela više od 25 godina. Njene reči su odražavale unutrašnji bol i nesigurnost, s pitanjima koja ostaju bez odgovora. Njena deca, Zubair i Musaib, pokušali su da joj pomognu, ali i oni su nosili plave pasoše i bili u nemogućnosti da pređu granicu s majkom.
Sve ovo dolazi uz teške posledice za mnoge porodice, koje su kroz desetleća bile razdvojene. Između njih, Saira i Farhan su se borili sa svojim osećajem ljubavi i gubitka. Farhan, dok se trudi da smiri sina i stvori iluziju igre, oseća duboko razočaranje. Njegova sestra Nooreen izražava zabrinutost za njihovo dete, isticanjem da su nevina deca zarobljena u konfliktu velikih nacija.
Farhan se nadao da će naći način da pređe Azlana s majkom, ali obećanja su se okrenula u suze. Situacija se pogoršala kada su im granicu zatvorili. Vreme prolazi, a sreća koju su imali se čini daljom. Kada je konačno došlo do susreta između Saire, Farhana i njihovog deteta, sve što se dogodilo preduslovilo je brojne emocije i suze.
Na kraju, Fazhanova mama, Ayesha, posmatra svog sina i njegovu situaciju. Njena rečenica o ljubavi i sukobima između Indije i Pakistana ostavlja snažan utisak: “Zaljubite se u paklu, ali nikad u Pakistanu.” Ova izjava oslikava stvarnost mnogih porodica koje pate zbog veštačkih granica i teških okolnosti koje su ih razdvojile.
Svetlo nade za ovakve parove i porodice ostaje neizvesno, a vrednosti ljubavi i porodice se često nalaze u testu sukoba koji traje decenijama. Na kraju dana, ostavlja se pitanje: koliko će trajati razdvojenost i hoće li ikada doći vreme ponovnog okupljanja?
