Ništa više nije onako kako je bilo pre 24. februara 2022. godine, a svet je ušao u novu fazu ličnih režima i diktatura, bez obzira da li se radilo o demokratijama poput Sjedinjenih Američkih Država ili o autokratijama, kao što su Kina i Rusija. U trećoj godini rata u Ukrajini, glavno pitanje koje se nameće je da li će američki predsednik Donald Trump uspeti da natera ruskog predsednika Vladimira Putina na prekid vatre i postizanje nekog mirovnog sporazuma.
Metodi američkog predsednika su, blago rečeno, nekonvencionalni. On želi da se prikaže kao lider tvrde ruke, ponižavajući i ucenjujući ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, sam rešavajući pitanja u pregovorima, čak i sa onima koje je teško opisati. Ishod takvog pristupa je krajnje neizvestan. War u Ukrajini je od samog početka imao nagle obrte i nepredvidive ishode, pa se može očekivati da će i faza Trumpove inicijative za prekid vatre biti podložna preokretima.
Prvo iznenađenje je bila sama priroda rata – totalna agresija Rusije protiv Ukrajine, koja deluje van svake logike u 21. veku. Rusija se spremala za direktnu agresiju godinama, odmah nakon aneksije Krima 2014. godine i podrške separatistima u Donbasu. Zapadu nije preostalo ništa drugo nego da ponudi predsedniku Zelenskom kartu u jednom pravcu. Ipak, Ukrajina je, uz pomoć međunarodne zajednice, uspela da izdrži prve udare i čak da protera ruske snage, što je bilo veliko iznenađenje.
U novembru 2022. godine, administracija američkog predsednika Josepha Bidena pokušala je da spreči ukrajinske trupe da potpuno razbiju opkoljene ruske vojnike u Hersonu, iz straha da ne bi došlo do potpunog poraza Rusije. Međutim, kašnjenje u isporuci zapadnog naoružanja dovelo je do ukrajinske kontraofanzive koja je završena neuspehom u jesen 2023. godine. Rusija je ponovo prešla u ofanzivu, koristeći ljudske resurse bez obzira na žrtve, dok je pokušavala da osigura teritorije koje je ranije anektirala.
Jedan od najnovijih razvoj bila je impulsivna ponuda Donalda Trumpa, koji je bez uslova pozvao Putina nazad na svetsku političku scenu. Ukoliko hipotetički uspe da zaustavi rat između Rusije i Ukrajine i prikupi zaraćene strane za pregovore, mnogi analitičari smatraju da se ne bi trebalo oslanjati na Putina da će se povući bez daljih poteza. Moskva bi se verovatno odmah okrenula političkom i ekonomskom uništavanju Ukrajine, planirajući sledeći aktivni rat.
Kremlj ne bi lako prihvatio proširenje NATO-a na Finsku i Švedsku, a novi hladni rat u Evropi nastaviće se punom snagom, čak i nakon potencijalnog prekida sukoba u Ukrajini. Ništa više nije kao pre, i svet se suočava sa globalnim promenama.
U međuvremenu, Ukrajina i Gaza predstavljaju paradigmatične primere modernog ratovanja. Vidimo totalno razaranje, masovno stradanje i etničko čišćenje, dok se odgovornost izbegava. Bivše žrtve sada postaju dželati, a kulturni narativi se preoblikuju kako bi se olakšao prolazak kroz brutalnu stvarnost. Na ruševinama koje ostavlja rat, lažne nade i svetliji izgledi padaju u senku.
U ovom svetlu, postavlja se pitanje da li svet može da se oporavi od trenutne situacije. Totalno razaranje koje se dešava u Ukrajini i Gazi obeležava kraj jedne ere i otvara vrata novim izazovima. U ovom smislu, cinizam međunarodnih vođa i njihovih izjava o budućnosti na ruševinama čini se besmislenim, jer njihovi govori često služe samo kao sredstva za održavanje vlasti, dok su stvarni problemi žrtava ignorisani.
Dok se svet suočava sa ovom dramatičnom transformacijom, moraće da se izbori ne samo sa trenutnim vojnim konfliktima, već i sa strukturnim promenama u međunarodnom sistemu, gde će pojedinačni interesi i totalitarne ambicije oblikovati globalnu politiku na duže staze.
