Mladi u Evropskoj uniji sve više odlažu napuštanje roditeljskog doma. Prosečna starost kada mladi napuste dom iznosi 26,2 godine, s tim da se u nekim zemljama taj period još više produžava. Naime, najduže se u roditeljskoj kući zadržavaju mladi Hrvati, koji prosečno ostaju do 31,3 godine. Ove podatke izneo je Evrostat u izveštaju za 2024. godinu, što pruža uvid u trenutne trendove vezane za životni stil mladih u EU.
Od 2002. godine, malo se menjala prosečna starost napuštanja roditeljskog doma u EU. Najniža zabeležena prosečna starost bila je 26,1 godina u 2019. godini, dok je najviša iznosila 26,8 godina, a zabeležena je 2006. godine. Ovi rezultati sugeriraju da su mladi sve više vezani za svoje porodice, što može biti posledica ekonomskih i društvenih faktora, kao što su visoki troškovi stanovanja, nezaposlenost i nesigurnost na tržištu rada.
Pored Hrvata, mladi iz drugih zemalja takođe duže ostaju u roditeljskim domovima. Na primer, Slovaci napuštaju dom prosečno sa 30,9 godina, dok je ta cifra za mlade Grke 30,7 godina. Italijani napuštaju svoj dom u proseku sa 30,1 godina, a Španjolci sa 30 godina. Ove brojke ukazuju na slične trendove u regiji, gde ekonomska situacija i pristup stanovanju igraju ključnu ulogu u odlučivanju kada će mladi postati samostalni.
Izveštaj takođe analizuje razlike između zemalja i ukazuje na uticaj kulture na odluke mladih. Na primer, u nekim zemljama, kao što su Austrija i Švedska, mladi se odluče da napuste dom ranije, sa prosečnom starošću od 21,1 i 22,7 godina, respektivno. Ove zemlje često nude bolje uslove stanovanja i podršku mladima, što im omogućava da se brže osamostale.
Osim socio-ekonomskih faktora, emocionalna povezanost mladih sa porodicom takođe igra značajnu ulogu. Mnogi mladi ljudi više vole da ostanu uz svoje porodice zbog emocionalne podrške koju dobijaju. Ova veza može biti posebno snažna u vremenima krize, kada se mladi suočavaju sa izazovima, kao što su gubitak posla ili finansijski problemi.
Mnogi ekonomisti i sociolozi smatraju da bi ovakvi trendovi mogli imati dugoročne posledice na društvo. Na primer, odlaganje osamostaljivanja može uticati na obrazovne i karijerne puteve mladih, kao i na formiranje vlastitih porodica. Takođe, postoji zabrinutost da bi prolongirano zadržavanje mladih u roditeljskim domovima moglo dovesti do povećanja generacijskog jaza i problema u međugeneracijskim odnosima.
Društvene i političke strategije mogu pružiti rešenja za ove izazove. Na primer, države bi mogle da razviju programe pomoći mladima kako bi olakšale prelaz u samostalan život, kao što su subvencije za stanovanje ili programi zapošljavanja. Takođe, obrazovne institucije mogu igrati ključnu ulogu u pružanju potrebnih veština i znanja mladima, kako bi se što pre mogli priključiti radnoj snazi.
U zaključku, izveštaj Evrostata naglašava sveprisutni fenomen odlaganja osamostaljivanja među mladima u Evropskoj uniji. U svetlu ekonomskih težava i promena u društvenim normama, potrebna su hitna rešenja koja će mladima omogućiti lakši prelaz u nezavisnost. Samo kroz zajedničke napore države, zajednice i porodica moguće je stvoriti uslove koji će podstaći mlade da se brže osamostale i postanu aktivni članovi društva.
