Na dan 4. avgusta 1995. godine, otkako je „Oluja“ počela, svet se promenio za mnoge porodice. N.Ž., koja danas živi u Zemunu, kao mala devojčica od svega četiri godine, nosi sećanje na to bolno putovanje sa svojom porodicom iz njihovog sela blizu Kistanja. U traci izbegličke kolone, ona je bila sa roditeljima, bratom od pet godina i tek rođenom bebom, samo dvanaest dana starom. Njihovo bežanje pred ustaškim gnevom bilo je ispunjeno strahom, neizvesnošću i bolom.
„Tada su se od nas odvojili baba i deda u opštoj pometnji, trajalo je mesecima dok se nismo ponovo sreli“, priseća se. Njena sećanja na taj period su maglovita, ali reči njenih roditelja o toj nesreći ostale su zauvek urezane u njen um. Putovali su trinaest dana traktorom, jer su im kola stala. Mama je strahovala da će njena beba umreti, a to je bio trenutak koji joj je najteže pao.
„Nismo poneli ništa, možda dvadesetak maraka“, kaže N.Ž., objašnjavajući kako je otac molio za hranu dok su putovali. Njene reči o tome kako je otac muzao napuštene krave kako bi prehranio novorođenče, duboko su potresne. Pored puta sreli su male dečje grobove, koji su ih podsećali na opasnost koja ih je okruživala. Ipak, njena beba je preživela golgotu.
Tokom godina koje su usledile, njihova porodica doživela je brojne izazove u izbegličkim centrima, a život je bio težak. „Spavali smo na klupama, mama je prekrivala rupe ćebadima“, priča N.Ž. Njihova sudbina se promenila kada je otac dobio stalan posao i kupili su kuću u blizini Jagodine.
Danas, N.Ž. je sretna u svom novom životu, sa svojom decom, ali seća se traume koju su prošli. „Svi Srbi koji su doživeli to, nose te uspomene“, rekla je, naglašavajući kako su porodice, kao što je njena, obnovile svoje živote uprkos teškim prošlostima.
Branka Rančić iz Petrinje ima sličnu priču. Iako je imala samo sedam godina kada je započelo etničko čišćenje, seća se straha i nesigurnosti dok je njen otac bio mobilisan. Umesto proslave rođendana, morala je da spakuje stvari i napusti svoj dom. Opisuje dan 3. avgust 1995. kao najteži, kada su se pakovali i pitali se gde je njen otac. Kada je konačno naišao, svima je pao kamen sa srca.
„Vozili smo se traktorom“, priseća se Branka, „bila sam sa dedom, mojom porodicom, a usput smo jeli nepečeni hleb sa slaninom, koji je bio najslađi obrok“. Stigli su u Prihvatilište za izbeglice u Šapcu, gde im je pružena nova šansa za život. Pripovijajući o teškim uspomenama, naglašava kako je „Oluja“ promenila njihove živote iz korena.
Branka dodaje da se nikada nije vratila u svoje rodno mesto, ali planira da to učini sa svojom porodicom. „Moji roditelji su išli, bili su jako emocionalni kada su stajali ispred naše kuće“, zaključila je, a njen glas odražava bol zbog izgubljenog doma.
Obe žene, N.Ž. i Branka, simbolizuju hrabrost i otpornost svojih porodica, koje su se suočile sa najvećim izazovima i započele iznova nakon „Oluje“. Njihove priče su podsetnik na to koliko su ljudska iskustva složena i koliko su se ljudi borili za život u teškim vremenima. Iako su njihovi putevi puni bola, danas odražavaju nadu, obnovu i snagu zajednice koja se uspešno bori za bolji život.
