Pozorište ima ključnu ulogu u oblikovanju identiteta i kulture naroda. Ono nije samo prostor za umetničko izražavanje, već i čuvar jezika, narodne svesti, ponosa i vrlina. Kao takvo, pozorište predstavlja školu i utočište dobrih vrednosti, sve to s ciljem jačanja narodne zajednice. Istaknuto je u delu Jovana Đorđevića, prvog upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, koji naglašava njegovu važnost za civilizaciju i narodnu budućnost.
U izložbi „Rodonačelnici pozorišnog života kod Srba“, autor dr Milovan Zdravković predstavlja 35 značajnih pozorišnika koji su oblikovali pozorišni život u Srbiji. Ova izložba otvorena je u okviru 68. Festivala festivala u Trebinju. Proučavajući pozorišnu produkciju, Zdravković primećuje nedovoljno istražen uticaj pozorišta na srpsku kulturu, posebno doprinose pozorišnika iz Vojvodine tokom 18. i 19. veka.
Pozorišnici tog doba, vođeni rodoljubljem, doprinosili su uspehu Srbije koja se tada oslobađala turske vlasti. Mnogi su odlazili u Evropu, usavršavali se i vraćali sa novim idejama i znanjima. Zdravković navodi da su među njima značajne ličnosti kao što su knez Miloš, koji je prepoznao važnost pozorišta za nacionalno okupljanje i razvojem države. On je pozvao Dimitrija Davidovića i Josifa Šlezingera da osnuju pozorište po evropskim uzorima, što je rezultiralo formiranjem Knjaževsko-srpskog teatra 1835. u Kragujevcu.
Knez Mihailo pozvao je kasnije Jovana Đorđevića da osnuje Narodno pozorište u Beogradu. Zdravković ističe i druge značajne ličnosti poput Joakima Vujića, Jovana Sterije Popovića, Lazu Kostića, Kosta Trifkovića i Janka Veselinovića. Posebno se izdvaja Jovan Jovanović Zmaj poznat kao pesnik, ali i jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a takođe je bio dramaturg u Beogradskoj sceni.
Ono što je posebno zanimljivo jeste doprinos Šlezingera, koji je bio zapažen kompozitor i dirigent. Njegov rad u Kragujevcu postavio je temelje prvog pozorišnog i vojnog orkestra, a njegova uloga u Beogradu postala je ključna za razvoj pozorišnog života. Publika je čak dala naziv „šlezingerima“ dirigentima koji su radili po njegovom uzoru.
Dr Milovan Zdravković, pored izložbe, autor je nekoliko knjiga iz oblasti pozorišne istorije i leksikografije. Njegova dela, poput „Pozorišni život Zemuna u XIX veku“ i „Rečnik osnovnih pozorišnih pojmova“, pružaju dublje razumevanje pozorišne tradicije i njenog uticaja na širi kulturni kontekst.
Izložba je do sada bila postavljena u Kraljevu, Užicu, Prokuplju i Blacu, a u planu su i nova mesta kao što su Zaječar, Vranje i Beograd. Zdravkovićev doprinos razumevanju pozorišnog nasleđa u Srbiji otvara vrata za dalja istraživanja i produbljivanje znanja o ovoj umetnosti.
U zaključku, pozorište je ne samo mesto umetničkog stvaralaštva, već i snažan faktor u oblikovanju kolektivnog identiteta. Istorija pozorišta u Srbiji pokazuje kako su pojedinci i njihovi doprinosi pomogli u razvoju kulture i očuvanju narodnog jezika, doprinoseći tako bogatoj tradiciji koja i danas živi. Svim tim velikim umetnicima dugujemo zahvalnost što su postavili temelje na kojima se i dalje gradi savremeni pozorišni život u Srbiji.
