U novoj studiji, tim geologa i biologa sa Univerziteta u Koloradu uspeo je da „oživi“ drevne mikroorganizme koji su proveli do 40.000 godina zarobljeni u ledu. Ova istraživanja pružaju značajan uvid u funkcionisanje permafrosta, sloja smrznute zemlje koji pokriva skoro četvrtinu kopna na severnoj hemisferi. U ovoj zaleđenoj „grobnici“ vekovima su ostajali zarobljeni ostaci biljaka, životinja i mikroorganizama, sve dok ih naučnici nisu „probudili“.
Prema istraživanjima, uzorci permafrosta se ne oživljavaju odmah nakon odmrzavanja. Za to je potrebno nekoliko meseci, nakon čega mikrobi počinju da formiraju čitave kolonije. Tristan Karo, glavni autor studije, ističe da ovi mikroorganizmi nisu mrtvi i da mogu da razgrađuju organsku materiju, oslobađajući tako ugljen-dioksid u atmosferu.
Studija, objavljena u časopisu JGR Biogeosciences, ima dalekosežne posledice ne samo za Arktik, već i za celu planetu. Sebastijan Kopf, koautor istraživanja, naglašava da se permafrost brzo topi usled klimatskih promena izazvanih ljudskom aktivnošću. Strahuje se da bi ovaj proces mogao da pokrene začarani krug: otapanje permafrosta aktivira mikroorganizme koji razgrađuju organsku materiju i oslobađaju gasove staklene bašte, dodatno ubrzavajući klimatske promene.
Kopf ističe da je jedno od najvećih pitanja o klimatskim efektima kako će topljenje permafrosta, u kojem je zarobljena velika količina ugljenika, uticati na ekologiju i brzinu klimatskih promena. Ovi efekti postaju sve relevantniji kako se globalne temperature povećavaju.
Istraživači su uzorke uzeli u jedinstvenom Tunelu permafrosta u centralnoj Aljasci, specijalizovanom istraživačkom objektu koji se prostire više od 100 metara ispod smrznutog tla. Karo opisuje da ulazak u tunel donosi specifičan miris, koji može biti rezultat prisustva mikroba. Tim je iz zida tunela uzeo uzorke stari od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada godina, a zatim ih je inkubirao u laboratorijskim uslovima.
U prvim mesecima nakon inkubacije, kolonije su rasle veoma sporo, dok se nakon pola godine situacija promijenila, sa nekim kolonijama koje su formirale „biofilm“ – lepljive strukture vidljive golim okom. Karo naglašava da ovi mikrobi verovatno ne mogu da zaraze ljude, ali su ih istraživači čuvali u pažljivo kontrolisanim uslovima.
Interesantno je da se mikroorganizmi nisu budili ni na višim temperaturama, što sugeriše da mogu proći meseci pre nego što počnu da oslobađaju velike količine gasova staklene bašte nakon toplog perioda. Karo dodaje da se tokom leta, iako može biti nekoliko vrućih dana, temperatura u Arktiku može zadržati duže u jesen i proleće, što iz kolebanja temperature može izazvati dodatne efekte na oslobađanje gasova.
Iako su rezultati istraživanja značajni, puno pitanja ostaje otvoreno. Na primer, istraživači se pitaju ponašaju li se mikrobi različito u različitim regionima sveta, s obzirom na to da svaka severna oblast, poput Aljaske i Sibira, ima svoje specifične uslove.
Trenutna istraživanja predstavljaju samo mali deo šireg fenomena permafrosta. Kako se klimatske promene nastavljaju, razumevanje efekata koje otapanje ovog sloja tla može imati na globalnu ekologiju postaje ključna tema za budući rad naučnika. Sa svakim novim nalazom, istraživači nastoje da razjasne složene interakcije između mikroorganizama, organskih materija i globalnih klimatskih promena.
