Galaksija PKS 1424+240, udaljena milijardama svetlosnih godina, od svog otkrića pre više od 50 godina zbunjuje naučnike. Ovaj blazar ima izuzetno aktivnu crnu rupu u svom centru koja izbacuje snažne mlazove plazme u međugalaktički prostor. Kako bi bila klasifikovana kao blazar, galaksija mora biti orijentisana tako da jedan od mlazova bude usmeren ka Zemlji, čime deluje kao da blješti.
Jedna od misterija vezanih za PKS 1424+240 je povezana sa svojstvima njene svjetlosti. Ova galaksija je među najsvetlijim blazarima koji proizvode neutrine – elementarne subatomske čestice – dok istovremeno izbacuje gama zrake, a brzina mlazova plazme deluje presporo da bi u potpunosti objasnila svetlost koju proizvode.
Nakon 15 godina posmatranja, tim predvođen astronomom Jurijem Kovalevom iz Instituta Maks Plank za radioastronomiju uspeo je da identifikuje uzrok ove misterije. Koristeći sistem od 10 radio teleskopa poznat kao Very Long Baseline Array (VLBA), istraživači su mapirali magnetna polja u mlazu koji juri ka Mlečnom putu. Kovalev ističe da je slika koju su dobili bila fascinantna – gotovo savršeno toroidalno magnetno polje sa mlazom usmerenim ka Zemlji.
Mlazove koje proizvode crne rupe potiču iz okruženja crne rupe koje aktivno usisava materiju. Kako se ovaj materijal kreće oko crne rupe, deo njega se usmerava duž linija magnetnog polja izvan horizonta događaja (granica preko koje ništa ne može uticati na spoljnog posmatrača) i ubrzava ka polovima crne rupe. Materija se potom ispaljuje u svemir kao mlazovi plazme blizu brzine svetlosti. Kada su ovi mlazovi usmereni ka Zemlji, deluje kao da se kreću brže od svetlosti, zahvaljujući projekcionim efektima.
Tim je tokom dugog perioda posmatrao polarizaciju svetlosti u mlazu, istražujući koliko je svetlost „iskrivljena“. Ova polarizacija je rezultat efekta magnetnih polja, a mapa polarizacije pomaže u definisanju magnetnih polja. Istraživanja su pokazala da su magnetna polja raspoređena oko mlaza kao mete za pikado, otkrivajući da posmatramo skoro pravo kroz zamišljenu „cev“. Ova geometrijska postavka je pomogla da se razjasni paradoks sporog mlaza PKS 1424+240.
„Ovo poravnanje uzrokuje pojačanje sjaja do 30 puta ili više. Ipak, mlaz izgleda sporo zbog projekcijskih efekata – klasične optičke iluzije“, objašnjava astronom Džek Livingston iz Instituta Maks Plank. Kovalev dodaje da rešenje ove zagonetke potvrđuje da aktivna galaktička jezgra sa supermasivnim crnim rupama nisu samo akceleratori elektrona, već i protona, odakle potiču neutrine visoke energije koje posmatramo.
Ovo otkriće ne samo da rešava dugogodišnji problem u razumevanju blazara, već takođe otvara nove puteve za istraživanje na polju astrofizike i pruža uvid u načine na koje supermasivne crne rupe mogu uticati na svoje okruženje. Astronomi se nadaju da će dalja istraživanja PKS 1424+240 i sličnih galaksija otkriti nove aspekte ovih fascinantnih objekata u svemiru. Razumevanje interakcije između crnih rupa i materije u njihovom okruženju može značajno doprineti proučavanju evolucije galaksija i svemira kao celine.
Izuzetna priroda blazara poput PKS 1424+240 ponovo potvrđuje da je svemir pun neistraženih misterija, koje prate astronome i naučnike u njihovim naporima da otkriju nepoznato, a svako novo otkriće donosi nova pitanja i izazove, koji dodatno obogaćuju naše razumevanje svega oko nas. U svetu u kojem su veličine i razmere izvan ljudskih intuicija, svaki novi podatak o galaksijama i njihovim ponašanjima vodi nas bliže razumevanju osnovnih zakona prirode.
