Pisac Vladimir Đurić Đura je na promociji svoje knjige „Rok Pantenon“ izneo zabrinutost zbog trenutne situacije u srpskoj kulturi, naglašavajući kako ona vapi za moćnom pop kulturom. Prema njegovim rečima, trenutna dominacija turbo-folka u srpskom muzičkom pejzažu je stvorila određeni kulturološki ćorsokak iz kojeg je teško naći izlaz. Đurić smatra da bi srpska kulturna scena trebala da se okrene bendovima i muzičkim pravcima koji nude dublje i autentičnije umetničke izraze, kao što su grupe poput „Idola“.
Đurić je istakao da nije verovao da će turbo-folk postati tako dominantan i da će se razviti u zvaničnu kulturu Srbije. Umesto toga, želeo je da se akcenat stavi na alternativnu muziku, smatrajući da bendovi koji su se u prošlosti istakli, kao što su „Idoli“, zaslužuju više pažnje i uvažavanja. Po njemu, folk izvođači bi trebali da preispitaju svoje izraze kako bi stvorili nešto novo i moderno, a ne da se drže vulgarnosti koje su trenutno na sceni.
Ovakva izjava Đurića dolazi u trenutku kada se sve više kritičara kulture, kao i samih umetnika, osvrće na fenomene turbo-folka koji dominiraju muzičkim površinama Srbije. Fenomen turbo-folka, koji se razvio krajem 20. veka, karakterišučki je spoj tradicionalnih narodnih melodija i pop muzike, ali sa izrazito komercijalnim i često vulgarno koncipiranim sadržajem.
Đurić je takođe primetio da je popularizacija turbo-folka dovela do smanjenja raznolikosti u muzičkoj ponudi, što može da ima negativne posledice po kulturu generalno. U njegovoj viziji, kultura treba da bude prostor za kreativne eksperimente i inovacije, a ne samo komercijalizovanu zabavu koja se temelji na površnim vrednostima.
Za Đurića, „Rok Pantenon“ predstavlja više od obične promocije. Ova knjiga je njegovo viđenje sveta pop muzike kao i kritika trenutne kulturne situacije. Kroz delo, Đurić nastoji da inspiriše mlade umetnike i stvaraoce da se usmere ka autentičnim izrazima i da ne podležu pritiscima koji dolaze iz komercijalnih krugova.
Jedna od Đurićevih ključnih teza jeste i to da kultura ne treba da ide u susret isključivo komercijalnim interesima već da mora biti oslonjena na umetničku vrednost i estetske principe. Njegov apel je da se umetnici i muzičari više posvete istraživanju dubokih korena srpske muzike, kao i kulturnih tradicija koje su često zapostavljene ili zaboravljene u savremenom svetu.
Đurić takođe smatra da je nužno da se stvori prostor za dijalog između različitih muzičkih pravaca. Smatra da bi trebalo da se podstiče saradnja između izvođača iz različitih žanrova kako bi se stvorila bogatija muzička ponuda koja će obogatiti srpsku kulturu. Ovaj pristup ne samo da će doprineti razvoju muzike, već će i omogućiti publici da se upoznaju sa različitim izrazima umetnosti.
U zaključku, Đurićev govor o stanju srpske kulture i muzike osvetljava važnu temu. Dok turbo-folk dominira scenom, važnost alternativnih pravaca i autentičnih umetničkih izraza ne sme biti zanemarena. Njegova knjiga „Rok Pantenon“ može se smatrati manifestom za sve umetnike koji teže stvaranju nečeg originalnog i vrednog. U svetu koji se brzo menja, održavanje kulturne raznolikosti i umetničkog integriteta postaje sve važnije, ne samo za umetnike, već i za društvo u celini. Samo kroz promišljanje i preispitivanje trenutne situacije, kao što to čini Đurić, može se stvoriti zdraviji i bogatiji kulturni pejzaž.
