Oko 3,2 odsto sveštenika u Italiji su zlostavljači, navela je današnja izjava mreže žrtava seksualnog zlostavljanja, Rete l’abuzo. Ova tvrdnja osvetljava ozbiljan problem koji se i dalje prikriva unutar Rimokatoličke crkve, uprkos naporima za suočavanje s krizom zlostavljanja.
Mreže žrtava, kako u Italiji, tako i u inostranstvu, istakle su da je pokojni papa Franjo uradio više od svojih prethodnika u procesu rešavanja pitanja seksualnog nasilja unutar crkve, ali da su ti napori i dalje daleko od dovoljnih. S obzirom na to da se skandali seksualnog zlostavljanja nastavljaju, kritike se upućuju na račun postojećih sistemskih problema unutar crkvene hijerarhije.
Frančesko Zanardi, predsednik Rete l’abuzo, naglasio je da u Italiji postoje velike zakonodavne praznine koje otežavaju borbu protiv zlostavljanja. Prema njegovim rečima, ne postoji zakonska obaveza sveštenika da prijave slučajeve zlostavljanja policiji, što dodatno supstancira problem prikrivanja. Ova situacija se smatra neophodnom za revidiranje, imajući u vidu užasne posledice koje zlostavljanje ima na žrtve.
Pored toga, istaknuto je da hijerarhija crkve nije dovoljno ozbiljno shvatila apela pape u vezi sa pitanjem pedofilije. Dodatno, postoji percepcija da crkva često pokušava da zaštiti svoju reputaciju na račun žrtava, što predstavlja ozbiljan etički problem. Unatoč tome što su se neki propisi promenili i postavljene su nove smernice, aktivisti veruju da su potrebne obsežnije reforme za sistemsko rešavanje problema.
Osim toga, organizacije koje se bave zaštitom žrtava seksualnog zlostavljanja ukazuju na potrebu za sveobuhvatnijim pristupom, koji uključuje obuke i edukacije za sveštenike i druge zaposlenike u crkvenim ustanovama. Preporučuje se jačanje mehanizama za podršku žrtvama, kako bi se osiguralo da se više slučajeva ne prikriva, a žrtve ne osećaju sram ili strah da prijave zlostavljanje.
Reformatori smatraju da bi crkva trebala da preuzme proaktivnu ulogu u zaštiti dece i ranjivih grupa, umesto da se fokusira na zaštitu svog imidža. Ove promene su od suštinske važnosti ne samo za žrtve, već i za obnovu poverenja u institucije, koje su godinama bile poligon za zlostavljanje i prikrivanje.
Pored reformi u zakonodavstvu, neophodno je i da se društvo u celini aktivnije uključi u rešavanje ovog problema. Značajna je uloga medija, koji bi trebali da nastave da istražuju i izveštavaju o slučajevima zlostavljanja, kako bi se podigla svest o ovom problemu i osnažile žrtve da progovore.
Sistemski napori za suočavanje s ovom krizom uključuju i obezbeđivanje pravne pomoći žrtvama, kao i psihološku podršku, kako bi se olakšalo proces lečenja. Organizacije koje pomažu žrtvama trebaju biti opremljene resursima i znanjem potrebnim za pravnu i emocionalnu podršku.
Mreže žrtava, poput Rete l’abuzo, pozivaju na hitnu akciju. Smatraju da je ključno da se svi uključeni, od crkvenih vlasti do državnih institucija, angažuju na zajedničkom rešavanju ovog problema. Bez kolektvnog delovanja, verovatno je da će mnoge žrtve nastaviti da pate u tišini, dok će zlostavljači nastaviti da deluju unutar crkvene zajednice.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da je borba protiv seksualnog zlostavljanja unutar Rimokatoličke crkve daleko od završene. Potrebna su ne samo direktna delovanja i reforme unutar same crkve, već i šira društvena svest i akcije za prevenciju i zaštitu potencijalnih žrtava.
