Žarko Laušević u svojoj četvrtoj knjizi „Padre, idiote“ deli svoja iskustva iz prvih dana slobode, posebno ističući susret sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i njegovom suprugom Svetlanom Cecom Ražnatović. Nakon što je izišao iz zatvora, njegov prijatelj Dragan Nikolić ga je odveo na stadion Obilića, gde su se sreli sa Cecom. U tom trenutku, tenzije oko njegove presude bile su visoke, a Laušević se seća Arkanovog predloga da mu pomogne da nabavi lažni pasoš kako bi mogao da pobegne iz zemlje.
Na stadionu, atmosfera je bila prijatna, a dok su zajedno ručali pljeskavice, Laušević postavlja Ceca pitanje o njenim snimanjima. Ceca mu je odgovorila neodređeno, na što se Arkan nasmejao i dodao kako ne očekuje mnogo od toga. Tokom ručka, Laušević je primećivao Arkanove pokušaje da izbegne pogled s Cecinog dekoltea, dok je njegov prijatelj Nikolić naručio votku da bi olakšao situaciju.
Željko Ražnatović nasmejao je Lauševića pričom o jednoj anegdoti – kako je neko pomislio da stadion nosi ime po poznatom srednjevekovnom junaku, Milošu Obiliću. Laušević je osećao nelagodu, ali je Arkan sve učinio da ga oraspoloži. U jednom trenutku, Arkan je poput deteta šutnuo fudbalsku loptu koja mu se našla na putu, pokazavši na izvestan način svoju duhovnu stranu.
Kraj razgovora bio je usmeren na Lauševićevu situaciju nakon izlaska iz zatvora. Arkan je sugerisao da bi bilo dobro da se sklonio, ali Laušević je bio neodlučan jer nije imao pasoš. U tom trenutku, sve je delovalo kao veliki pritisak. Arkan ga je podsticao, govoreći mu da treba da putuje i zaboravi na sve što se dogodilo.
Laušević je bio u bezizlaznoj situaciji – viđen je s jednom od najistaknutijih ličnosti u tom trenutku, ali je sve izgledalo kao da ga Arkan pokušava zaštititi. Pored stadion a, parkirani su džipovi sa ljudima unutra, što je upućivalo na značaj ljudi koji su se okupili oko Arkanove ličnosti.
U razgovoru, Arkan je pružao Lauševiću svoj broj, govoreći mu da mu se uvek može obratiti. Bez obzira na to što su njihovi putevi mogli izgledati različiti, Laušević je smatrao da su njihovi međuljudski odnosi bili korektni. U knjizi se navodi da je Arkan, uprkos svojoj reputaciji, kao osoba ostavio utisak.
Na kraju, Laušević se preselio u Njujork gde je saznao za Arkanovu smrt, o kojoj je takođe pisao. Osećao je žaljenje, ističući da ljude pamtimo po ličnim odnosima. On je razumeo složenost života i moralne dileme, svestran pristup životnim situacijama.
Laušević u svojoj knjizi naglašava složenost međuljudskih odnosa, posebno u kontekstu istorije i pravde. Njegova priča je priča o prijateljstvu, zdravom razumu, ali i o gubitku. Njegove reči ostavljaju snažan utisak, pozivajući nas da sagledamo život iz različitih uglova, ne zaboravljajući ljude koje srećemo na tom putu.
