Povrtar Jaroslav Holik iz Padine već pet godina se bavi uzgojem cvekle na površini od četiri hektara. U razgovoru sa novinarom J. J. Baljakom, Holik deli svoje iskustvo i tehnike u uzgoju ovog povrća.
Prema rečima Holika, najbolji prethodnik za cveklu je pšenica, a odmah nakon njene berbe počinje priprema zemljišta za narednu setvu. On ističe važnost struganja strnjike, što ne samo da čuva vlagu, već i mehanički uništava korove. Nakon toga, u kasnu jesen obavlja osnovno đubrenje, koje sprovodi u skladu sa savjetima Poljoprivredne stručne savetodavne službe. Na osnovu analize zemljišta, zajedno sa stručnjacima, odlučuje kakvu prihranu će primeniti. Najčešće, to je đubrivo sa većim sadržajem kalijuma (NPK 10-26-26), u količini od 350 kg po hektaru, a nakon toga sledi duboko oranje.
Zemljište gde Holik uzgaja cveklu je peskovito, blizu Deliblatske peščare, zbog čega nikada ne ore dublje od 27 cm, kako ne bi izbacivao pesak na površinu. Setvu započinje krajem marta ili čak početkom februara, kada se površinski sloj zemljišta dovoljno osuši. Ova tehnika čuva vlagu i omogućava brže zagrevanje zemlje, što je ključno za raniju setvu.
Kada vreme dozvoli, Holik započinje predsetvene pripreme. U tom procesu dodaje dodatne količine NPK i ammonium nitrate (AN) đubriva, nakon čega sledi setva sa razmakom između redova od 50 cm, a unutar reda 12 cm. On ističe da je ova metoda do sada bila najsigurnija.
Međutim, uzgoj cvekle dolazi sa svojim izazovima. Holik objašnjava da nicanje biljaka obično traje duže od očekivanog – često i do dve nedelje. Nakon što biljke niknu, sledi tretman protiv korova, a zaštita od bolesti slična je onoj kod šećerne repe, ali je potrebna dodatna pažnja zbog učestalih oboljenja cvekle. Holik pominje Cerkosporu kao jedan od glavnih problema u uzgoju.
Pored bolesti, insekti predstavljaju dodatne izazove. U prvom stadijumu najopasnija je repina pipa, dok kasnije prisustvuju vaši. Holik se suočava i sa problemom glodara, posebno zečeva koji jedu mladu lisnu masu cvekle, i miševa koji nanose štetu u fazi fiziološke zrelosti, kada plodovi postaju neupotrebljivi.
Kada dođe vreme vađenja, Holik se odlučuje za ručno vađenje cvekle, što mu predstavlja najveći posao. Ova metoda je zahtevna i zahteva mnoge radnike, ali je cvekla koja se tako vadi na tržištu mnogo cenjenija zbog manje mehaničkih oštećenja. Idealna veličina cvekle za preradu je 80% plodova veličine 12 cm, kada Holik može tražiti i višu otkupnu cenu.
Iako je prethodna godina bila izazovna sa prinosima od oko 32 tone po hektaru, Holik napominje da je potrebno ozbiljno pristupiti uzgoju cvekle. On savetuje kolegama poljoprivrednicima da budu svesni svih izazova i da konstantno prate stanje useva. Takođe, preporučuje im da pre setve obezbede otkupljivača kako ne bi došli u situaciju da im rod ostane neprodat. Cvekla se, naime, ne može dugo čuvati nakon vađenja.
Holik završava razgovor naglašavajući važnost posvećenosti i pažnje u poljoprivredi, kao i značaj pravovremenog delovanja kako bi se izbegle veće štete. Njegova iskustva pokazuju da, iako uzgoj cvekle može izgledati jednostavno, u praksi zahteva mnogo truda i poznavanja vrsne agrotehnike.
