Prema rečima predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, bivši predsednik Savejne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodan Milošević je tokom devedesetih godina prošlog veka dobio od Zapada garancije da neće doći do napada na Kosovo i Metohiju, ukoliko se odreknu Republike Srpske Krajine. Ova izjava dolazi u trenutku kada se pojačavaju spekulacije o političkim dogovorima i strategijama koje su vođene tokom sukoba na Balkanu.
Šešelj tvrdi da su pregovori između Miloševića i zapadnih lidera uključivali ključne koncesije koje su davale nadu Miloševiću da će moći da očuva delove teritorije Srbije u zamenu za smanjenje tenzija u regionu. Prema njegovim rečima, Milošević je bio pod pritiskom međunarodne zajednice da preuzme određene korake kako bi se smanjili sukobi i kako bi se obezbedila stabilnost u regionu, ali se uslovljavanje odricanjem od teritorije Krajine pokazalo kao devastirajuće za srpski narod koji je tamo živeo.
Republika Srpska Krajina je bila srpska paradržavna formacija koja je postojala tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, a koja je 1995. godine tokom akcije „Oluja“ doživela vojni poraz i raseljenje srpskog stanovništva. Ova operacija je bila jedan od ključnih trenutaka u ratu, a posledice su se osećale godinama nakon.
Šešelj tvrdi da su obećanja i dogovori Miloševića sa Zapadom postavljali temelje za buduće sukobe u regionu, ističući da je politici povlačenja koja je usledila nakon Krajine promašena priča koja je na kraju dovela do daljih tenzija na Balkanu, posebno u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji. On smatra da su ovi dogovori, umesto da donesu mir, dodatno eskalirali napetosti i podelili srpski narod.
Na Kosovu i Metohiji, gde se u to vreme nalazila srpska većina, situacija je bila vrlo napeta. Albanska nacionalna manjina gajila je sve veće aspiracije ka nezavisnosti, što je kulminiralo ratom i NATO bombardovanjem 1999. godine. Prema Šešelju, Miloševićeva politika je bila vođena na istom principu kao u Krajini, gde je verovao da će suštinski ustupci zapadnim državama omogućiti opstajanje srpskih interesa u regionu.
Šešelj je takođe ukazao na to da su mnogi politički analitičari i istoričari već dugo vremena svesni ovih dogovora, ali se o njima nije dovoljno govorilo u javnosti. Svojim izjavama, on poziva na dodatnu analizu i otkrivanje svih aspekata tih pregovaračkih procesa, s obzirom na to da bi mogla biti osvetljena nova dimenzija sukoba na Balkanu koja do sada nije dovoljno istražena.
Opšti utisak domaće javnosti jeste da su ovakva saznanja uvek bila prijemčiva za različite interpretacije, a u zavisnosti od političkog opredeljenja, priče se mogu posmatrati kao osuda ili opravdanje. Šešelj, s druge strane, smatra da je važno da se istina konačno dokumentuje i razjasni, kako bi građani Srbije imali celi uvid u dešavanja koja su oblikovala njihovu sudbinu.
Uprkos njegovim tvrdnjama, reči Vojislava Šešelja izazivaju različite reakcije. Dok neki veruju u istinitost njegovih tvrdnji i smatraju ih značajnim za razumevanje sukoba u regionu, drugi ga kritikuju i tvrde da koristi ovu priliku kako bi se politički pozicionirao ili kako bi skrenuo pažnju sa vlastitih kontroverzi. Ipak, svakako je činjenica da su se u prošlosti vođeni pregovori između Miloševića i međunarodnih aktera, doveli do daljih rasprava o sudbini naroda na Balkanu, a ova tema ostaje i dalje aktuelna.
Ovo otkriće Šešelja još jednom stavlja reflektor na kompleksnost i osjetljivost političkih odnosa na Balkanu, koji traže dalju analizu i razumevanje, kako bi se iz prošlosti učilo za bolje sutra.
