Branko Anđić, pisac, prevodilac i novinar, u svojoj novoj knjizi „Da si dobra i Bog bi te imao“ analizira porodične vrednosti kroz hiperboličan i ironičan pristup. On ističe da je porodica osnovna ćelija društva, ali da je istovremeno duboko disfunkcionalna. U razgovoru sa Tanjugom, Anđić se dotiče složenosti porodičnih odnosa, govoreći o „paralelnim svetovima“ unutar porodice, i koristi stereotipe kako bi prikazao dvoličnost među članovima porodice.
Anđić objašnjava da na arhetipskom nivou postoji ideja da svako dete želi da ubije oca, dok se sve te porodične veze ponekad svode na ljubav koja može biti ironična. Film „Fast and Furious“ služi kao primer u kojem se sukobi i uništavanje često vraćaju porodici, što smatra kontradiktornim. Izjavio je da fraza „Ovo je za moju porodicu!“ može delovati smešno, ali nosi duboku istinu o ulozi porodice u životima pojedinaca.
Pored analize porodice, Anđić se bavi i ljudskom svesti, ističući problem precenjene pronicljivosti. On smatra da ljudi ne razumeju ni druge ni sebe, te da često donose subjektivne zaključke o objektivnim stvarima. Vera, prema njegovim rečima, predstavlja fikciju, koju ljudi često prihvataju kao istinu.
Uz svoja iskustva sa novinarstvom u Južnoj Americi, posebno u Buenos Ajresu i Brazilu, Anđić beleži sličnosti između ovih gradova i Beograda. On naglašava kako ljudi u Južnoj Americi žive kroz svoje predstave o životu. Premda je prijatelj iz Argentine izgubio posao, on nikada ne kaže da je nezaposlen; umesto toga, kaže da je „između dva projekta“, prikazujući način razmišljanja koji odražava optimizam i kreativnost.
Anđić primećuje bogatstvo kreativnosti i umetničke scene u Južnoj Americi, kao i značaj humora za društveni duh, napominjući da Argentinci lako prepoznaju ironiju, dok su Čileanci precizni, ali često bez smisla za šalu.
U svom radu kao prevodilac, Anđić smatra da je kreativnost ključna za kvalitetan prevod. Prevodilac treba da prenese ideje, a ne samo reči. On se ponosi svojim prevodom knjige „Buntovnice sa razlogom“, a u svom izboru naslova fokusira se na izazovnije knjige poput „Tri tužna tigra“.
Iako je poznavaoc latinoameričke književnosti, Anđić priznaje da su njegovi glavni uzori severnoamerički autori, kao što su Rejmond Karver i Džon Čiver. Posebno ističe da prevod može izgubiti ili dobiti na kvalitetu u zavisnosti od veština prevodioca. Dobar prevodilac može poboljšati tekst za čak 30 procenata.
Govoreći o prevodima, Anđić se osvrće na poslednju knjigu Marija Vargasa Ljose „Burna vremena“, izražavajući zadovoljstvo dinamičnim stilom, ali i kritiku kako bi se neki delovi mogli skratiti uz pomoć dobrog prevodioca. On takođe navodi primer lošeg prevoda „Kratkog čudesnog života Oskara Vaoa“, gde je prvi prevod bio toliko loš da je umanjio vrednost dela.
Anđić naglašava da ono što čini knjigu izuzetnom nije nužno tema, već spoj kreativnosti, izraza i stila koji čitaoca pokreće. On veruje da dobra knjiga mora izazvati emocije, asocijacije i reakcije kod čitaoca. U najavi za buduće projekte, Anđić najavljuje prevođenje zbirke priča Samante Šveblin, ukazujući na važnost autorskih prava pre objavljivanja. Kroz svoje iskustvo i analize, Anđić osvetljava složenosti porodičnih i društvenih interakcija, dok ujedno istražuje bogatstvo kreativnosti i umetnosti prevođenja.
