Botaničke bašte širom sveta suočavaju se s ozbiljnim problemom očuvanja najređih i najugroženijih biljnih vrsta koje se nalaze u njihovim kolekcijama, pokazuje novo istraživanje sa Univerziteta u Kembridžu. Ovaj izazov je rezultat nedostatka prostora i resursa potrebnih za skladištenje i održavanje ovih biljaka, što je posebno alarmantno u svetlu sve bržeg porasta broja ugroženih biljnih vrsta.
Istraživanje je obuhvatilo analizu zapisa iz 50 botaničkih vrtova i arboretuma tokom poslednjeg veka, uključujući više od pola miliona biljaka. U njemu su se prikazale značajne prepreke s kojima se suočavaju botaničke bašte u očuvanju globalne biljne raznovrsnosti. Konkretno, rezultati studije, objavljeni u časopisu „Nature Ecology & Evolution“, ukazuju na to da su vreme i kapaciteti ovih institucija dostigli svoj maksimum, dok međunarodna pravila i ograničenja vezana za sakupljanje biljaka dodatno komplikuju situaciju.
Sem Brokington, kustos Botaničke bašte Univerziteta Kembridž, naglašava da su botaničke bašte preopterećene. „Ponestaje nam prostora i resursa. Stopa kojom se biljke navode kao ugrožene raste mnogo brže od stope kojom mi uspevamo da reagujemo. Rizik od izumiranja se ubrzava, a naš odgovor je prespor“, rekao je Brokington. On je takođe istakao da botanička bašta u Kembridžu sadrži više od 8.000 različitih biljnih vrsta, što prema njegovim rečima predstavlja veći broj od onog koji se može pronaći u čitavom Vijetnamu.
Uprkos ovim izazovima, Botanička bašta Univerziteta Kembridž je prošle godine poboljšala svoju kolekciju dodavanjem više od pola miliona semena retkih i ugroženih biljaka. Takođe, nabavljene su i brojne kritično ugrožene vrste iz drugih botaničkih bašta, uključujući Tahina spectabilis, palmu koja može narasti do 18 metara, kao i Pinus torreiana, jednu od najređih vrsta borova.
Prve botaničke bašte osnovane su tokom kolonijalnog perioda, većinom u zapadnim zemljama. Brokington podseća na to kako su u prošlosti botaničari praktikovali „ekstraktivne, kolonijalne prakse“, odlazeći u manje razvijene zemlje, sakupljajući bilje za koje su oni ili njihovi pokrovitelji bili zainteresovani, a zatim ih vraćajući i uzgajajući u svojim zemljama.
U 1993. godini, UN su pokušale da obuzdaju ovu praksu putem Konvencije o biološkoj raznolikosti, koja je nacionalnim vladama dodelila suverenitet nad biodiverzitetom. Ova odluka omogućila je državama da „poseduju“ genetski materijal unutar svojih granica, što je trebalo da smanji nejednakosti u deljenju biljnih resursa.
Ipak, kako bi se očuvala biološka raznovrsnost i sačuvale žive kolekcije, biljke se moraju redovno menjati i razmnožavati. Istraživanje pokazuje da je broj biljaka u botaničkim baštama, sakupljenih iz prirode, drastično opao otkako je Konvencija UN usvojena. Brokington ukazuje na specifične posledice promena u politici, poput Brexita, koje su pogodile britanske kolekcije, navodeći da „političke granice nas ne pomažu u deljenju materijala i zajedničkom upravljanju najugroženijim biodiverzitetom na svetu“.
Ovo istraživanje naglašava urgentnost problema s kojima se botaničke bašte suočavaju, kao i potrebu za globalnom saradnjom i inovacijama u očuvanju biljnih vrsta. Bez hitne akcije, mnoge od ovih biljaka mogle bi nestati, ostavljajući neizbrisiv trag na globalnu biosferu i biološku raznovrsnost.
