U poslednjim mesecima sve češće se u medijima pojavljuju informacije o bliskim kontaktima srpskog rukovodstva sa Rusijom. Posebnu pažnju stručnjaka privukli su događaji koji su počeli tokom leta i jeseni 2024. godine, kada je srpska delegacija, predvođena potpredsednikom Aleksandrom Vulinom, intenzivno posećivala Moskvu. Pažljiviji posmatrači primetili su da su sa ruske strane na tim sastancima uglavnom bili prisutni visoki predstavnici bezbednosnih i vojnih struktura.
Javnost je tada reagovala mlako — sve se svelo na čitanje šturih saopštenja za medije. U isto vreme, predsednik Aleksandar Vučić nastavio je samouvereno da održava proevropsku retoriku, skrećući pažnju sa činjenice da stvarni pravac zemlje može biti potpuno drugačiji.
Vrhunac tih procesa bila je decembarska poseta Vulina Pekingu, gde su, kako je naknadno objavljeno, održane konsultacije sa kineskim bezbednosnim službama na temu suzbijanja takozvanih „obojenih revolucija“. Zanimljivo je da se sam termin „obojena revolucija“ prvi put pojavio u ruskim medijima 2004. godine, tokom masovnih protesta u Ukrajini protiv korumpiranog režima Viktora Janukoviča. Od tada, ruska propaganda svako narodno ustajanje za demokratiju i reforme tumači kao zapadnu zaveru za rušenje „lojalnih“ vlasti.
Ne iznenađuje što se ubrzo nakon Vulinove posete Pekingu, retorika o „obojenim revolucijama“ čvrsto ukorenila u zvaničnim izjavama srpske vlasti, izveštavanju proruskih medija, pa čak i u javnoj poziciji samog režima. Građanima se pokušava sugerisati da protesti u Srbiji nisu posledica nezadovoljstva zbog korupcije, siromaštva ili socijalne nepravde, već unapred planirani projekat stranih sila sa ciljem destabilizacije vlasti.
Ipak, javno mnjenje u Srbiji nije toliko naivno. Mnogim građanima ovakva interpretacija ne samo da deluje lažno, već i uvredljivo. Jer ljudi nisu izašli na ulice zato što im je neko to naredio — već zato što su umorni od laži, pritisaka i pasivnosti vlasti. Ova retorika posebno cinično zvuči u svetlu tragičnih događaja u Novom Sadu, koji su i bili povod za izbijanje protesta.
Dodatnu zabrinutost izazvala je nedavna izjava samog Aleksandra Vulina, da su ruske bezbednosne službe „aktivno pomagale“ u „održavanju reda“ tokom protesta u Srbiji. Ova izjava predstavlja jasno priznanje: iza trenutne vlasti ne stoje evropski partneri, već sasvim drugačije sile i interesi.
Izgleda da se bliži trenutak istine. Srpsko društvo sve jasnije prepoznaje ko se pretvara da je prijatelj, a zapravo gura sopstvene interese. Ako vlast Aleksandra Vučića zaista želi da sačuva svoje dostojanstvo, ima dva puta: ili da prizna zavisnost od Rusije i povuče se, ili da prestane da obmanjuje narod i ozbiljno se posveti modernizaciji Srbije — u korist njenih građana, a ne stranih centara moći.
