Radomir Raša Radosavljević, kao mlad dečak, sanjao je o životu punom uzbuđenja, maštajući o tome da postane neko drugi, doživevši tuđe sudbine pod svetlima reflektora. Njegova strast prema pozorištu počela je u akademskom pozorištu „Branko Krsmanović“, gde je, još kao student turizma, odigrao svoju prvu glavnu ulogu. Ova iskustva ga je trajno privukla glumi, privukavši pažnju filmskih reditelja. Ipak, sudbina ga nije zadržala u pozorištu; glumački put ga je odveo u svet televizije i filma, gde je igrao manje uloge u serijama Siniše Pavića i Mihaila Miše Vukobratovića.
Njegov filmski debi dogodio se u filmu „Kako je propao rokenrol“, nakon čega je usledio niz popularnih serija kao što su „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Bela lađa“, „Porodično blago“ i mnoge druge. Radosavljević ističe da nikada nije išao na audicije, jer su ga uloge stalno nalazile kroz staru ekipu iz „Košutnjak filma“. Iako je igrao u brojnim epizodama, nije mogao da se posveti višim poslovima zbog dinamičnog života.
U razgovoru sa njim, Radosavljević objašnjava da je gluma za njega bila beg, ali ne da bi pobegao od sebe, već da bi se introspektivno povezao sa svojom ličnošću. Njegova karijera ga je zatim odvela u druge vode; vodio je diskoteku, organizovao manifestacije i putovao kao stjuard, živeći između Norveške i Nemačke. Postao je menadžer flamenko trupe „Duende“, što mu je ponovo donelo umetnički izražaj, ovoga puta kroz ritam i pokret.
On se seća trenutaka kada su nastupali u Srbiji, privlačeći publiku intenzivnim performansima koji su ispunili pozornicu ritualima flamenka. Radosavljević opisuje kako je u to vreme, kada je Koraima Tores, zvezda serije „Kasandra“, došla u Srbiju, dočekana sa nevjerojatnim entuzijazmom. Njihov nastup izazvao je haos, s publikom koja je reagovala kao da je došla Madonna.
neobične anegdote iz njegovog života nastavljaju se kroz priče o „misterijama“ koje su ga pratile. Jedna od njih uključuje krompir s dva krstića, koji je isekao dok je pripremao ručak. Taj nesvakidašnji događaj ga je doveo do sveštenika, koji mu je savetovao da ga sačuva. Radosavljević se prisetio kako je noćima razmišljao o tom krompiru i, na kraju, potražio pomoć na Poljoprivrednom fakultetu. Ovaj momenat označio je prelomnu tačku u njegovom životu, nakon koje su mu se „krstovi“ počeli pojavljivati jedan za drugim.
Od tog dana, Radosavljević je prikupio oko osamdesetak krstova koji imaju svoje posebne priče, svi smešteni u sobi njegove kuće. Razmišlja da bi ih izložio, ukazujući na važnost jedinstvene kolekcije koju poseduje. Njegovi prijatelji su ga podstakli da pronađe način da je predstavi javnosti, smatrajući da bi to mogla biti atrakcija na nekom turističkom mestu.
U njegovom univerzumu malih radosti, Radosavljević je shvatio da su uživanja postala dublja i značajnija otkako su krstovi počeli da mu dolaze sami. Njegov život pre te epifanične tačke bio je prepun dinamike, dok sada uživa u jednostavnim stvarima i mirnom načinu života. Otac Velimir, mesni sveštenik, zabeležio je Radosavljevićev trenutak otkrovenja i blagoslovio njegovo čudo.
Gledajući u svoju kuću, školu i crkvu koje čine trougao, Radosavljević se ponovo preispituje o sudbini i misterijama života koje se odvijaju oko njega. U razgovoru punom strasti i emocija, on ne izgleda kao da žali zbog propuštene glumačke karijere. Umesto toga, kako priča, njegova perspektiva se promenila, a sada se fokusira na to kako život može doneti čuda u najsv everydaym, najjednostavnijim trenucima.
