Druga motorizovana četa 125. brigade bila je raspoređena na Rasa košaresu, gde su se borci suočili sa teškim okruženjem i dobro utvrđenim teroristima. Među njima su bili vodnik prve klase Boban Ostojić Magnum i vodnik Dejan Stevanović, koji su vodili bitku 28. aprila 1999. godine. U ovoj krvavoj borbi teroristi su otvorili minobacačku vatru rano ujutro, dok je Boban sa svojim saborcima dugovao i majoru Ristoviću, koji je došao da im pruži podršku.
Bobanovi borci nalazili su se na samo 50-60 metara od terorista, koji su bili opremljeni snajperima, minobacačima i ručnim raketnim bacačima. Neprekinuta vatra snajpera otežavala je bilo kakvu isporuku hrane i municije borcima. U strašnim uslovima, Boban se borio da sačuva svoje vojnike i želeti ih da štede municiju. U jednom trenutku, dok je pokušavao da pređe iz jednog rova u drugi, postao je žrtva snažnog napada; mina je pala direktno u položaj koji je upravo napustio.
Borci su se snažno borili, uprkos gubitku i neprekidnoj vatri, pronalazeći načine da se bore protiv terorističkih snaga. Dva hrabra komandira uspela su da uđu u teroristički rov, otimajući oružje koje su doneli nazad na svoje pozicije. Iako su teroristi bili uznemireni ovim potezom, borci su se suočili s novim izazovima sutradan, kada su se suočili sa artiljerijom iz Albanije.
Moral vojnika bio je na visokom nivou uprkos teškim gubicima. Tokom napada, Boban je saznao da je postao otac, što mu je donelo dodatnu snagu. Međutim, stanje na frontu je bilo i dalje kritično; vojnici su se suočavali s vojnom moći neprijatelja, kao i nesigurnim vremenskim uslovima. Borbe su se nastavljale bez prestanka, sa stalnim napadima iz vazduha.
Jednog dana, Bobanu i njegovim saborcima su stigli tenkovi na pomoć, što je omogućilo da se preuzmu teroristička uporišta i da se neprijatelj povuče. No, neprijateljska artiljerija bila je uporni saborac u borbi. Boban je vojnicima tokom teške borbe naredio da se pripreme za još jedan napad, ali su se suočili sa teškim ranjavanjima.
Nažalost, Boban je takođe povređen u jednom od napada, gde je zadobio teške povrede. Njegovi saborci su ga izvukli iz borbene zone i prebacili u bolnicu. Iako je preživeo, posledice ranjavanja su ga primorale da ode u penziju.
Iza njega su ostali sećanja na krvave bitke na Košarama, na hrabrost svojih saboraca i na borbu koja je bila više od samog sukoba – to je bila borba za opstanak. Heroji Košara su svojim životima odbranili srpsku granicu i pokažu koliko je pravo junaštvo ispunjeno hrabrosti i odlučnosti. Ova generacija čuvara slobode nikada neće biti zaboravljena, njihova žrtva je postala simbol otpora i hrabrosti za buduće generacije.
