Bitke na Košarama, koje su se odvijale 1999. godine tokom rata na Kosovu, bile su teške i krvave, sa velikim ljudskim gubicima. U tim trenucima, života vojnika su često bila u opasnosti, a borci su se hrabro borili ne samo za svoj opstanak već i za živote svojih saboraca. Vodnik Zlatko Solunac bio je jedan od onih junaka koji su se istakli svojom hrabrošću. Tokom borbi, starašine su se trudile da spase svoje vojnike, često rizikujući svoje živote.
Jednog dana, dok je izdavao naredbe komandirima ispred bunkera, počelo je sigurno pucanje. Ceo položaj se uzburkao, a vojnici su se sklonili. U toj panici, do Solunca su ostali samo neki komandiri i desetar Vukašinović, dok su drugi vojnici tražili zaštitu. Vukašinović je odbio da se skloni u bunker sa Soluncem i ostao je na isturenoj poziciji odakle je mogao da prati teroriste koji su se približavali.
Borba je bila bliska, na udaljenosti od samo 20-30 metara, a Solunac je organizovao otpor dok je minobacačka vatra počela da se sipa sa neprijateljskih pozicija. U trenutku kada je jedan projektil pao blizu njega, Solunac je bio privremeno ošamućen, ali ubrzo je mogao da čuje uzvik vojnika iza sebe. Desetar Vukašinović je teško ranjen, i Solunac nije oklevao. S obzirom da nije bilo nikoga ko bi mu pomogao, odlučio je da ga sam iznese na sigurnu poziciju.
Krenuo je sa Vukašinovićem na leđima, trčeći kroz neprijateljsku vatru i prelazeći potok u magli. Iako je bio pod konstantnom vatrom, uspavao je da se izvuče iz minska polja. Tokom njihova begstva, naišli su na dodatne probleme, ali Solunac je ostao posvećen spasavanju svog saborca. Njihovu sreću i hrabrost dodatno je osnažila situacija kada je pored njih pala mina koja se nije aktivirala.
Do trenutka kada je konačno stigao do kapetana Kuzmanovića koji je bio zadužen za transport ranjenika, Vukašinović se počeo dolaziti sebi, tražeći cigaretu. U međuvremenu, borba je između položaja i dalje trajala, a vojnici su se suočili sa novim gubicima. Nažalost, drugi vojnici su takođe ranjeni, ali su svi pokazali veliku hrabrost.
Dok je vreme na terenu bilo gotovo nepodnošljivo, borci su se suočavali sa teškim uslovima, uključujući maglu i kišu. U tim uslovima, borci nisu gubili duh, nego su se borili do poslednjeg daha, svesni svojih obaveza prema otadžbini.
Sa svakom izgubljenom borbom, herojstvo junaka sa Košara ostalo je upamćeno, redefinišući šta znači boriti se za slobodu. Njihovi napori i žrtve oblikovali su kolektivno sećanje naroda, a priče o njihovoj hrabrosti postale su simbol otpora i patriotizma. Njihove akcije inspirišu i podstiču buduće generacije da se bore za ono što vole i cene.
