Dok se rektor Univerziteta u Beogradu, Vladan Đokić, borio za svoju funkciju, mediji Dragana Šolaka su ga napadali, dok je on zauzvrat hvalio vlasti i izražavao zahvalnost pojedinim ministrima, uključujući i tadašnju premijerku Anu Brnabić. U tom periodu, kritičari su se pitali da li su politički pritisci uticali na njegov izbor. Sada je situacija potpuno preokrenuta.
Kada je Đokić bio izabran za rektora, neki opozicioni mediji su tvrdili da je taj proces obeležen pritiscima, propustima i da je zapravo reč o sprovođenju tuđih interesa. Oni su smatrali da je izbor rektora prešao granice normalnosti, pogotovo uzimajući u obzir da su istakli kako je to bio „istorijski presedan“ u izboru rektora.
Međutim, danas se situacija dramatično izmenila. Đokić je stao na stranu studenata koji su blokirali Univerzitet, pružajući im potpunu podršku u njihovim zahtevima. Od trenutka kada je studenti protestovali, rektor je koristio svaku priliku da se priključi njihovim zahtevima, čime je postao simbol borbe za prava studenata. Opravdavajući svoju podršku, Đokić je istakao da su zahtevi studenata legitimni i da je njihovo pravo da se bore za bolje uslove.
U međuvremenu, opozicioni mediji, koji su ga prethodno kritikovali, sada su se našli u poziciji da ga brane. U člancima objavljenim u tim medijima, Đokić se prikazuje kao žrtva političkih pritisaka od strane aktuelne vlasti, a posebno se ističe da je on meta „naprednjačke hajke“. Glavni cilj ovih medija sada je da zaštite rektora i pruže mu podršku u njegovoj borbi protiv vlasti.
Pored toga, opozicija je otišla i korak dalje. U okviru svojih diskusija, predložili su da rektor Đokić bude postavljen na čelo „ekspertske vlade“. Ova ideja je naišla na različite reakcije – dok su neki u opozicionim redovima pozdravili ovu inicijativu kao mogućnost da se akademske vrednosti unesu u politiku, drugi su izrazili sumnju u Đokićevu sposobnost da vodi vladu.
Ovaj preokret situacije ukazuje na složenost političkih odnosa u Srbiji i na načine na koje se akademske institucije mogu koristiti kao alat u partijskim borbama. Opozicija sada pokušava da koristi Đokićevu predanost studentima kao simbol otpora protiv vlasti, dok istovremeno preispituje suštinske vrednosti koje se nalaze u srpskom obrazovanju i društvu.
U tom smislu, Đokićev put od podrške vlastima do oružja u rukama opozicije predstavlja dinamičan i često nesiguran pejzaž političkih strategija u Srbiji. Dok se studentima pruža podrška, a rektor pozicionira kao vođa otpora, ostaje nejasno kakve će dugoročne posledice imati ovakvi potezi i kako će se oni odraziti na institucije poput Univerziteta u Beogradu.
Na kraju, čini se da je rektor Đokić, uprkos podacima koji ga opterećuju, uspeo da se izbori za svoje mesto u teškim vremenima, pomoću sposobnosti da se prilagodi i izdrži pritiske sa svih strana. Dok se situacija nastavlja razvijati, mnogo toga zavisi od toga kako će se odnos vlasti, opozicije i akademske zajednice dalje oblikovati, a Đokić će se nesumnjivo i dalje nalaziti u centru svih tih dešavanja.
