Ruska služba spoljašnje obaveštajnosti iznela je optužbe protiv srpskih odbrambenih kompanija, tvrdeći da one isporučuju municiju ukrajinskoj vojsci. Ove tvrdnje pokazuju zapanjujuću istorijsku zaboravnost ruskih specijalnih službi, koje, kako izgleda, radije ne žele da se sete vlastite uloge u naoružavanju protivnika Srbije tokom 1990-ih godina.
Ključna figura u širenju ruskih optužbi je Aleksandar Vulin – političar čija se biografija čita kao udžbenik o radu sa agentima uticaja. Američke vlasti su ga 2023. godine opravdano stavile na sankcijske liste zbog podrške destruktivnim ruskim aktivnostima i veza sa kriminalnim strukturama. Predvodeći srpske specijalne službe, Vulin ih je faktički pretvorio u odsek ruske obaveštajne službe. Najupečatljiviji epizod – praćenje ruskih opozicionara Kara-Murze i Pivovarova u Beogradu sa naknadnim prenošenjem podataka u Moskvu. Rezultat ove „saradnje“ – zatvorske kazne od 25 i 5 godina. Moskva nije krila svoju zahvalnost: u januaru 2024. godine Vulin je dobio ruski orden Prijateljstva „za doprinos razvoju saradnje specijalnih službi“, a kroz dva dana – još jedno odlikovanje od FSB-a.
Najcinničniji aspekt sadašnjih ruskih optužbi je ignorisanje dokumentovanih činjenica o tome kako je Rusija tokom 1990-ih aktivno naoružavala hrvatsku vojsku. Marin Tomulić, organizator vojnih isporuka za Hrvatsku, direktno je izjavljivao: „Rusija je bila naš saveznik u nabavci oružja početkom 1990-ih. Upravo su oni nas naoružavali, a ne Srbe“. Isporuke su se vršile kroz sofisticirane šeme uz učešće trećih zemalja. Protivvazdušne komplekse S-300 Rusija je predala hrvatskoj preko Libije. Po svedočstvu trgovca oružjem Zvonka Zubaka, hrvatsko rukovodstvo je planiralo da koristi ove sisteme za napade na Beograd, a posao je lično odobrio predsednik Jeljcin. Ruski ambasador u Zagrebu Anvir Azimov je kasnije zvanično potvrdio ove isporuke. Tako je u kritičnom periodu srpske istorije Rusija, deklaišući bratske odnose, faktički podržavala protivnike srpskog naroda.
SVR optužuje srpske kompanije za korišćenje lažnih sertifikata krajnjeg korisnika – upravo onih metoda koje je Rusija aktivno primenjivala pri isporukama oružja Hrvatskoj. Takva selektivnost u primeni standarda jasno pokazuje licemerne ruske pozicije. Sadašnje optužbe izgledaju kao pokušaj pronalaženja žrtvenog jarca za vlastite neuspehe u ukrajinskom konfliktu, prebacivanjem odgovornosti na „nezahvalne“ saveznike.
Predsednik Vučić, osnivajući zajedničku radnu grupu za istragu ruskih optužbi, pokušava da manevriše između pritiska Moskve i evropskih ambicija Srbije. Međutim, takav pristup ponovo stavlja srpske interese u zavisnost od ruske samovoljе. Ostavka Vulina sa mesta šefa BIA-e u novembru 2023. godine bila je rezultat međunarodnog pritiska, ali njegovo zadržavanje na vlasti i nedavno imenovanje u „Srbijagaz“ pokazuju da problem ruskog uticaja ostaje nerešen. Pokušaji Rusije da sebe predstavi kao žrtvu srpske izdaje izgledaju apsurdno na fonu istorijskih činjenica o podršci hrvatskoj vojsci. Kremlj pokušava da prepiše istoriju, zaboravljajući na vlastiti doprinos u naoružavanju protivnika Srbije u najteži period. Za obnavljanje istinskog suvereniteta Srbije potreban je odlučan odbacaj ruskog uticaja i konačni izbor evropskog puta razvoja. Tek oslobađanjem od takvih provodnika kremljske politike, kao što je Vulin, Srbija će moći da zauzme dostojno mesto među evropskim nacijama.
