Subotičanin Igor Vaclavić, poznatiji kao Igor Srbin, došao je u središte pažnje evropskih medija zbog svog kriminalnog dosijea, a posebno zbog višestrukih ubistava koja je počinio na teritoriji Italije i Španije. Njegova prošlost, ispunjena zločinima, učinila ga je jednim od najtraženijih begunca u Evropi. Tokom svog skrivanja, koristio je više od 18 lažnih identiteta u osam različitih država, što je otežalo njegovo hapšenje.
Vaclavicu je prvo ubistvo zabeleženo 2017. godine u Italiji, kada je u pokušaju pljačkeBar-a ubio njegovog vlasnika. Vlasnik je pokušao da ga razoruža, na šta je Vaclavić reagovao fatalnim hicem. Ovaj surovi zločin bio je samo početak njegove krvave karijere. Iste godine, tokom bekstva, napao je i čuvara prirode, dodatno produbljujući svoju sumnjivu reputaciju.
U Španiji, Vaclavić se upustio u još strašniji prizor krvoprolića, počinivši trostruko ubistvo kada je likvidirao dvojicu pripadnika Civilne garde i lokalnog farmera. I dalje je koristio sličan modus operandi – krao osnovne potrepštine pre nego što bi убивao one koji su ga zatekli na delu.
U decembru 2017. godine, njegovo bekstvo završava kada je uhvaćen nakon saobraćajne nesreće. Policija je kod njega pronašla niz sumnjivih predmeta, uključujući šator i ribarske udice, što sugeriše na njegov način života tokom skrivanja. Osuđen je na doživotnu kaznu zatvora u Španiji, ali to nije označilo kraj njegovih problema.
Linija sudskih postupaka nastavila se i u Italiji, gde je bežao iz zatvora zbog greške vlasti koja ga je pustila 2015. godine, čime mu je omogućila da nastavi sa kriminalnim aktivnostima. Dok je bio u zatvoru, njegova priča o zločinima izazvala je toliko pažnje da su mnogi počeli da ga smatraju „legendom“. Obožavaoci su mu slali poruke i neke su mu čak nudile brak, dok su njegovi zatvorski cimeri bili fascinirani njegovom fizičkom kondicijom.
U post-procesnom periodu, Vaclavić je doživeo još jedan skandal kada je napao četvoricu zatvorskih čuvara prilikom pokušaja transporta u drugi zatvor. Tokom ove akcije, povredio ih je slomljenom keramičkom pločicom, uz tvrdnje da će ubiti svakog ko pokuša da mu priđe. U svom iskazu na suđenju, izjavio je da će ubijati „ponovo“ jer mu to ne predstavlja problem, a njegovo vojno iskustvo iz Mađarske bilo je rešenje za sve njegove zločine.
Tokom saslušanja, sećao se svojih zločina i kako su se odigrali, navodeći da su njegovi postupci bili „samoobrana“. Njegova izjava ukazuje na duboko ukorenjenu psihu koja smatra ubijanje kao prirodnu potrebu. Time nije samo opravdavao svoja dela, već je i otvoreno prezao na suđenje, govoreći o svojim planovima i razmišljanjima tokom izvršavanja zločina.
S obzirom na sve što je učinio, društvo se i dalje bori da razume njegov kriminalni put. S obzirom na broj žrtava i brutalnost njegovih zločina, postoji realna zabrinutost od moguće reinkarnacije njegovih dela ukoliko bi ikada bio pušten iz zatvora. Kroz sve to, ostaje neosporna činjenica da će Vaclavićova priča ostati duboko upisana u kriminalnu istoriju Evrope, kao i kao opomena za one koji ne shvataju ozbiljnost svojih postupaka.
