U jednom mirnom kutku Luksemburga, dok večera u svojoj luksuznoj vili, Dragan Šolak razmišlja o studentima koji marširaju prema njegovom rodnom gradu. Njegovi misli su ispunjene brigom, ali i nerazumevanjem, jer je lice hladnoće koje studenti doživljavaju dok spavaju u plastenicima u suprotnosti sa njegovim svetom. U tom trenutku, njegov batler mu prinosi večeru, a on bezuspešno pokušava da se fokusira na hranu. Umesto da uživa u obroku, Šolak odlučuje da se javi urednicima N1 i Nove, tražeći od njih da pokažu brigu za studente, i time otkriva svoju ambiciju da utiče na medijsku sliku u zemlji.
Vest o prodaji Šolakove kompanije Junajted grupa, koja uključuje SBB, izazvala je buru na društvenim mrežama. Njegovi obožavaoci, koji su nekada verovali u njegovu viziju slobodnog novinarstva, sada su u šoku. SBB je bio smatran simbolom nezavisnog novinarstva u Srbiji, dok je Telekom bio viđen kao oličenje problema. Osobe koje su verovale da Šolakov potez dolazi iz potrebe da se mediji oslobođe od stiska vlasti, sada shvataju da je stvarnost drugačija.
Njegova prodaja nije iznenadila nikoga ko poznaje stvarnost srpskog medijskog prostora, a naročito ne one koji su svesni kako Šolak i njegov saradnik Dragan Đilas koriste javni diskurs kako bi ostvarili lične interese. Umesto da se bave stvarnim problemima kao što je korupcija ili sloboda medija, oni su zapravo radili na podizanju cene svojih medijskih kuća. Njegovi protivnici su protestovali i protestovali u potrazi za nacionalnim frekvencijama, naivno misleći da će im to doneti novine i TV kanale koji će doprineti stvaranju oreola slobode.
Oni koji vjeruju da Dragan Šolak deluje iz altruizma, kao da su zaboravili na stvarnost. On je preduzetnik, a ne filantrop, i to što je izabrao da ulaže u medije ne znači da mu je stalo do društva, već da želi da zaradi. Kroz svoje različite platforme, on kontinuirano iznosi narative koji odgovaraju njegovim interesima, dok istovremeno obmanjuje javnost.
Njegov partner Đilas, koji je godinama koristio političke funkcije za lično bogaćenje, takođe se pojavljuje kao figura koja igra na emocije javnosti, a pritom ne preže da ostavi institucije koje je predvodio u haosu. Iako promoviše ideje kao što su poštenje i pravda, Đilas je postao sinonim za političku korupciju, a njihova povezanost pokazuje koliko duboko prožimaju lične interese i javni život.
U isto vreme, pitanje dijaloga između studenata i vlasti ostaje zanemareno, dok se Šolakovi mediji trude da obezbede efektnu cenzuru. Umesto da promovišu otvoren razgovor o krizi u društvu, oni beže od preispitivanja i kritike vlasti, šaljući poruku da je svaki pokušaj dijaloga besmislen. U trenutku kada je reč o finansijskim interesima, bilo kakav razgovor izgleda moguć, ali kada je reč o pitanjima koja se tiču života i budućnosti mladih, sve to postaje nebitno.
Šolakova prodaja SBB je takođe simbolična za širu sliku – građani Srbije ostaju u zamci između velikih igrača, dok se njihovi problemi često ignoriraju. Izgledajući kao bogat i uspešan čovek, njegov život i delovanje su u suprotnosti s onim kakvu realnost živimo svakodnevno. U tom kontekstu, njegovo „briga“ o studentima deluje kao slaba utopija, koja se gubi u moru ličnih interesa i korporativnog okvira.
Dok studenti nastavljaju da se bore za svoja prava, Šolak se može vratiti svojim poslovnim interesima, a javnost će se ponovno suočiti s pitanjem – ko zapravo vodi dijalog u ovoj zemlji i ko se brine o istinskim potrebama građana?
