Košarkaški savez Srbije, predvođen predsednikom Nebojšom Čovićem, nedavno je pokrenuo niz kontroverzi tokom press konferencije održane u Kući košarke. Čović je izneo niz neistina s ciljem da se predstavi kao žrtva i da prikaže trenutnu situaciju u srpskoj košarci kao idealnu, dok su mnogi drugi umesto toga ukazivali na brojne probleme.
Na konferenciji je pored Čovića bio i potpredsednik za finansije i marketing KSS, Filip Sunturlić, poznat po sumnjivim situacijama koje ga prate. Čović je istakao svoju i Sunturlićevu viziju domaćeg takmičenja, međutim, mnogi su kritikovali njegov pristup, smatrajući da se krije iza imena selektora Svetislava Pešića kako bi pridobio dodatnu podršku javnosti.
Jedna od prvih neistina koje je izneo bila je opravdanje za izostanak potpredsednika za takmičenja Darka Jovičića i generalnog sekretara Mića Radanovića. Čović je tvrdio da su oni sprečeni da prisustvuju, iako su u stvarnosti odbili da prisustvuju onome što su smatrali lakrdijom vezano za plan nacionalnog razvoja košarke. Ovi izostanci dodatno su otežali njegovu poziciju, s obzirom na to da nije imao potrebno autorizovano mišljenje za izradu takvog plana.
Pored toga, njegovi navodi o razvoju košarke uz pomoć već viđenih ideja koje su potekle od bivšeg potpredsednika Dušana Projovića su također izazvali burne reakcije. Čović je bio optužen za plagijat, što dodatno smanjuje kredibilitet njegovih izjava. Kritičari su se pitali zašto su uopšte čekali septembar kada su bili svesni problema koji su preuzeli na sebe.
Nakon konferencije, priče su se pojavljivale kako su upravo Jovičić i Radanović podneli ostavke, dok su obojica tvrdili da su dobro i da im ne smeta okruženje u kojem se nalaze. Ovo ponašanje potvrđuje tezu da Čović nije u stanju da zadrži tim koji ga podržava, i da su mnogi odmah odustali zbog njegovog načina vođenja.
Zanimljivo je i da je Čović znao da na press konferenciji razgovara s ljudima koje je ranije kritikovao, stvarajući dodatne tenzije unutar KSS. Njegova vizija nije uključivala UK KLS, koji je jedini relevantan u domaćim takmičenjima, niti je tražio mišljenje njihovih rukovodilaca.
Nije tajna da se rezultati domaćih selekcija ne poklapaju sa očekivanjima, a Čovićevo bavljenje pitanjima koja nisu u njegovoj nadležnosti stvara dodatnu konfuziju. Njegova usredotočenost na donošenje novog Statuta KSS ukazuje na teške unutrašnje sukobe u organizaciji, a lekcije iz prošlosti čine ga nervoznim.
Mnogi veruju da su pravi problem plagijatori i manipulatori koji ne dovode u obzir potrebe prave košarkarske zajednice. Regionalni savez, koji donosi igrače iz svih delova zemlje, često je ostavljen po strani. U očima mnogih, Čović je postao simbol svega što ne valja u srpskoj košarci.
Sve ovo uzima maha kao što vetrovi duvaju iz Sazonove ulice, a Čović se trenutno nalazi u manjini s političkim prevarama koje primenjuje. Njegov ego i nekadašnja moć više ne funkcionišu na isti način, što izaziva pritisak na njegovu ličnost i poziciju. Činilo se da ambicije ostaju neostvarene dok se Čović bori s kritikama i unutar svoje organizacije, pokušavajući da preživi na čelu KSS.
U ovoj situaciji, jasno je da su izazovi pred srpskom košarkom veliki. Kako se Čović i njegovi saradnici bore sa sve većom nepopularnošću, njegovo vođenje i planovi za budućnost su pod stalnim preispitivanjem, što dodatno otežava poziciju KSS u očima javnosti.
