Tvrtko Jakovina, poznati hrvatski istoričar i analitičar, nedavno je govorio u emisiji kod Senada Hadžifejzovića na sarajevskom FACE TV, gde je razmatrao aktuelnu politiku Srbije pod vođstvom predsednika Aleksandra Vučića. Jakovina je naglasio kako Srbija uspeva da održi složenu ravnotežu u međunarodnim odnosima, igrajući na više političkih „polja“ i održavajući odnose sa različitim globalnim silama.
Jedan od ključnih elemenata Jakovininog izlaganja bio je isticanje Srbije kao zemlje koja je razvila snažne odnose sa Kinom. Prema njegovim rečima, Kinezi su dobili pristup Srbiji, gde su učili srpski jezik i radili u domaćim firmama uz posebne uslove. Ovo je doprinosilo sve većem prisustvu Kine u regionu, a Srbija je pokazala spremnost da se otvori za saradnju sa ovom azijskom silom. Osim Kine, Srbija je održavala i konstruktivne odnose sa Evropskom unijom, koja ostaje njen zvanični cilj, i pored toga što je u poslednje vreme nabavila značajnu vojnu opremu iz Francuske.
Jakovina se takođe osvrnuo na odnose Srbije sa Turskom, naglašavajući izuzetnu srdačnost i razumevanje turskog predsednika prema situaciji u Srbiji. Ovaj faktor značajno je doprineo jačanju bilateralnih odnosa između dve zemlje. U vezi sa Nemačkom, Jakovina je primetio da je srpska politika, izbegavajući otvorene kritike, uspela da izgradi stabilne odnose sa ovom zemljom, i to uprkos nekim marginalnim kritikama iz nevladinih krugova.
Posebno zanimljivo u Jakovininom razmatranju bila je tema vojne saradnje Srbije i Ukrajine, gde je Srbija izvozila municiju u Ukrajinu dok je zadržavala otvorena vrata za ruske migrante i druge oblike saradnje sa Rusijom. Ovo pokazuje kako Srbija balansira svoje interese, ne želeći da se potpuno opredeli za jednu stranu u međunarodnim sukobima.
Jakovina je ukazao na to da je Srbija ostvarila određene uspehe u međunarodnim pregovorima, posebno kada je reč o nepriznavanju Kosova od strane nekih zemalja. Njegov naziv „složenost“ se može posmatrati kao uspeh, gde Srbija nije bila primorana da se opredeli isključivo za jedan pravac, što je bila preovlađujuća percepcija među mnogim Srbima.
Takođe, interesantno je bilo napomenuti kako su Sjedinjene Američke Države u kontekstu sukoba u Ukrajini zadržale relativno blagu retoriku prema Srbiji. Jakovina je ukazao na to da čak ni prethodna administracija u Vašingtonu nije imala oštrih kritika na račun Srbije, što sugeriše na određenu fleksibilnost u američkoj spoljnoj politici prema Beogradu.
Jakovina je dodatno elaborirao na nedavnu posetu šefa FBI-a Sarajevu i Beogradu pre završetka mandata Joea Bidena. Kako je naveo, sastanak u Beogradu bio je više prilika za zahvalnost na nekim potezima Srbije u vezi sa Ukrajinom, nego za iznošenje kritika. Ova promišljena politika, koju Jakovina naziva „nesvrstanom“, može se čak uporediti sa nekim ranijim periodima u istoriji, kao što je političko delovanje Josipa Broza Tita.
Na kraju, Jakovina je naglasio da je Vučićeva politika na neki način obnovila elemente nesvrstanosti, što ukazuje na srpsku sposobnost da balansira svoje odnose sa različitim globalnim silama. Kroz ovu analizu, Jakovina poziva na promišljanje o budućnosti Srbije u kontekstu sve složenijih globalnih odnosa i unutrašnjih pitanja koja se postavljaju pred zemlju. U svetlu dinamičnih promena na međunarodnoj sceni, Srbija se čini kao ključni igrač koji pokušava da pronađe svoj put, a Vučićeva sposobnost da održava dobru komunikaciju sa različitim silama može se smatrati značajnim aspektom ove strategije.
