Kada se suočavamo sa teškim situacijama, često očekujemo razumevanje i podršku, ali umesto toga često dolazimo do rečenica poput „moglo je biti i gore“ ili „gledaj na svetlu stranu“. Ove fraze mogu biti vrlo frustrirajuće, posebno kada je reč o stvarnim gubicima poput smrti, razvoda ili gubitka posla. Mnogi ljudi nude ovakve komentare iz dobre namere, ali mogu naštetiti onome kome žele da pomognu.
Pojam „osvetljavanje“ ili „brightsiding“ opisuje prekomerni optimizam koji se koristi kao odgovor na loše vesti. Terapeutkinja Kjara Bogdanović objašnjava da ovakva praksa uključuje fraze kao što su „gledaj to sa vedrije strane“ ili „sve se dešava s razlogom“. Psihološkinja Nilufar Esmailpur kaže da je to oblik emocionalnog potiskivanja, gde se veruje da je pozitivno razmišljanje jedini ispravan način za suočavanje sa teškim situacijama.
Bogdanović dodaje da „osvetljavanje“ obično dolazi iz lične nelagode i potrebe da se nešto popravlja, što može umanjiti stvarna osećanja druge osobe. Ovo se često vezuje za koncept toksične pozitivnosti, koja podrazumeva verovanje da je pozitivno razmišljanje uvek odgovarajuće, bez obzira na kontekst.
Psihološkinja Vanesa Kenedi ističe da je „osvetljavanje“ oblik povratne informacije koja pokušava odvratiti osobu od bola, često poredeći je s onima koji su u težim situacijama. Ovo može uključivati neprimerene komentare poput „što te ne ubije, to te ojača“ ili „ima još mnogo riba u moru“.
Jedan od problema sa „osvetljanjem“ je to što često zanemaruje stvarne emocije i stvara pritisak na osobu da se odmah oseća bolje, što može ometati proces tugovanja i suočavanja sa stvarnošću. Stručnjaci se slažu da ovakvi komentari, iako mogu biti nanešeni iz dobre namere, često deluju hladno i neprikladno.
Pojava „osvetljavanja“ može izazvati dodatne emocionalne bolove, jer ljudi koji dobijaju ovakve komentare mogu pomisliti da su njihova osećanja banalizovana. U takvim situacijama, osoba može doživeti osećaj srama ili usamljenosti, zbog čega se povlači u sebe.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih je „osvetljavanje“ štetno leži u tome što šalje poruku da neko nema kontrolu nad situacijom. Umesto da pruže pravu podršku, ovakvi komentari često insinuiraju da je osoba „slaba“ jer ne zna kako da se nosi sa svojim emocijama.
Da bismo izbegli ovu praksu, važno je slušati osobu koja deli svoje teškoće. Klinička psihološkinja Stefani Mejzer preporučuje aktivno slušanje bez pokušaja da odmah ponudimo rešenje. Osobe bi trebalo osnažiti svojim prisustvom i podrškom, umesto da ih teramo ka „pozitivan pogled“.
Takođe, važno je potvrditi osećanja drugih. Umesto traženja „pozitivne strane“, snalažljiva reakcija bila bi priznati ono što osoba doživljava. Rečenice poput „žao mi je što prolaziš kroz ovo“ ili „to mora biti zaista teško“ jačaju empatiju i pokazuju razumevanje.
Ako niste sigurni šta reći ili kako pomoći, jednostavna pitanja poput „Kako se osećaš?“ ili „Šta ti je na pameti?“ mogu biti veoma korisna. Dobro je i ponuditi podršku, ali ne nužno u obliku rešenja. Ponekad je dovoljna samo prisutnost i razumevanje.
Na kraju, važno je razumeti da ne postoji savršen odgovor. Možda ni nećete znati šta da kažete, ali jednostavna poruka „nisam siguran šta da kažem, ali sam ovde za tebe“ može mnogo značiti onome ko se suočava s problemima.
U ovoj epohi emocionalne povezanosti, suštinski je bitno da se drži do otvorenog dijaloga i empatije, jer to može biti ključno za mentalno zdravlje pojedinca koji prolazi kroz teške trenutke.
