Na dan 27. maja 2002. godine, u noćnim časovima, desilo se jezivo ubistvo Stojana Ignjatovića (31) iz Tršića kod Loznice, dok je ležao u bolničkom krevetu na Institutu za ortopediju „Banjica“ u Beogradu. Nepoznati napadač upao je u sobu 25 i ispalio više hitaca u Ignjatovića, usmrćujući ga na mestu, a njegovo telo otkrila je medicinska sestra koja je obavljala rutinsku posetu pacijentima.
Stojan Ignjatović je bio poznat policiji zbog raznih krivičnih dela. U momentu ubistva, on se oporavljao od povreda koje su mu nanete nekoliko meseci pre. Tako je bio primljen na Institut „Banjica“ 4. marta 2002. godine, nakon što je ranjen u lozničkom predgrađu Gradilište. Operisan je tokom boravka u bolnici, a 2. aprila je otpušten. Na nagovor majke, vratio se u bolnicu samo 17 dana pre nego što je brutalno ubijen.
Istraga je otkrila da je ubica, najverovatnije koristeći prigušivač, ušao na visoko prizemlje bolnice, preko terase. Soba je bila okrenuta prema praznom delu bolničkog kruga, što je omogućilo napadaču da deluje neprimetno. Niko od ostalih pacijenata u sobi nije video ni čuo napad. Ignjatovićevo telo bilo je izrešetano sa sedam metaka, a medicinska sestra ga je pronašla tokom redovne provere, navodno nakon što je čula zvuk pada štaka.
Pre nego što je postao žrtva, Ignjatović je bio ranjen 26. februara 2002. godine. U tom incidentu, šabačka policija je 7. marta iste godine uhapsila R. S. (24), ali Ignjatović nije mogao identifikovati napadača tokom istrage. Ranjen je dok je bio u stanu G.B. iz Loznice, koji je kasnije uhapšen 25. maja, a kod njega su nađeni falsifikovani dokumenti i droga.
Ubistvo Stojana Ignjatovića potreslo je javnost, koja je reagovala oštro na ovaj događaj. Kriminolog Dobrivoje Radovanović je procenio da je reč o klasičnom obračunu u kriminalnom podzemlju, koji je, iako karakterističan za takve situacije, u to vreme bio novost u Jugoslaviji. On je istakao da ulične bande često koriste prilike za likvidaciju i na mestima gde su žrtve zaštićene kao što su bolnice.
Radovanović je naglasio propust policije da obezbedi Ignjatovića, koji je bio poznata ličnost u kriminalnim krugovima i mogao je pružiti važne informacije za dalju istragu. Takođe, odbacio je mogućnost da je bolničko osoblje pomoglo ubici.
Ova tragična situacija ukazuje na ozbiljne propuste u bezbednosti bolnica i način na koji policija tretira svedoke ili potencijalne žrtve u vezi sa organizovanim kriminalom. Ubistvo na Institutu „Banjica“ ostavljalo je mnoga pitanja neodgovorena, a istražitelji su se suočili s izazovima prikupljanja dokaza i identifikacije napadača.
Priča o Stojanu Ignjatoviću i njegovoj brutalnoj likvidaciji postala je simbol nesigurnosti i opasnosti koje vrebaju u društvu, još uvek sa zvučnim eho bezobzirnog kriminala koji ne bira ni mesto ni vreme za delovanje. Kriminalna podzemlja Republike postavljaju pitanja o zaštiti građana i o tome kako se obezbeđuje pravda kada su na meti takve osvete. Javnost, nakon ovog incidenta, zahtevala je reforme i veću odgovornost od strane policijskih i državnih organa kako bi se sprečili slični događaji u budućnosti.
