Svetozar Cvetković, istaknuti srpski glumac, smatra da su nedavna priznanja, poput Sterijine nagrade i filmske nagrade „Pavle Vuisić“, značajna tačka prekretnice u njegovoj karijeri koja traje više od 40 godina. U razgovoru za Tanjug, Cvetković je istakao kako ta priznanja postavljaju pitanje o njegovoj budućnosti u umetničkom izrazu: „Ima li smisla nastaviti, ako su vam uživali neko priznanje?“.
Cvetković je svestran umetnik, trenutno igra u devet predstava, uključujući „Art“, koja se izvodi već 25 godina. Iako na početku nije zahtevao posebnu pripremu, s godinama je postao obazriviji. Za uloge poput starog Ignjata u „Gospoda Glembajevi“ potreban mu je dan ili dva za pripremu. Takođe, naglasio je važnost improvizacije na pozornici, ali i podrške kolega, ističući da uvek postoji prostor za umetničku kreativnost, čak i pri izvođenju ustaljenih tekstova.
Jedna od zanimljivih pojava u njegovoj karijeri vezana je za predstavu „Kako sam naučila da vozim“, koja se bavi složenim temama poput međugeneracijskih odnosa. Cvetković je naglasio kako je danas posebno važno otvoreno razgovarati o ovim temama, koje sociološki i psihološki postaju sve aktuelnije. U ovoj predstavi, blizina publike doprinosi intenzivnosti iskustva, a Cvetković je pohvalio rad rediteljke Tare Manić i glumice Marte Bogosavljević za njihovu sposobnost da prenesu emotivnu suštinu dela.
Kada se osvrnuo na svoje početke, Cvetković se setio svog prvog filma „Hajduk“ i sećanja na Pavla Vuisića, čije je ime povezano sa nagradom za doprinos filmskoj umetnosti. Vuisić, kao jedan od najautentičnijih glumaca srpske kinematografije, ostavio je snažan utisak na mladog Cvetkovića. Njihov prvi susret bio je protkan humorom, kada mu je Vuisić rekao da će mu dati malo batina tokom snimanja scene, što je mladom glumcu ostalo u nežnom sećanju.
Gledajući unazad, Cvetković je izrazio žaljenje zbog raspada Jugoslavije i osetio se bezuspešno u pokušajima da sačuva sklad u društvu. On veruje u potrebu za pomirenjem i balansom slobode među narodima. Takođe, ponosno se identifikuje kao Jugoslaven, ističući važnost zajedničkog umetničkog izraza sa ljudima iz regije, uz napomenu da je način komunikacije, jezik koji svi razumeju, ključno pitanje njihova zajedničkog rada.
Na kraju, Cvetković je otkrio koliko mu priznanje „Pavle Vuisić“ znači, ističući stvaralačku slobodu koju je Vuisić imao i koje je dao mladim glumcima. Bez obzira na vremenske i društvene promene, Cvetković ostaje strastven prema svom pozivu, otvoren za nove izazove i spreman da prenese svoje znanje i iskustvo na mlađe generacije, ostajući posvećen pozorištu i filmu.
Ovaj razgovor nije samo refleksija njegovog umetničkog puta, već i prozivka savremenih izazova u umetničkom izrazu, hrabrost da se suoči sa realnostima društva, kao i posvećenost tome da umetnost ostane prostor za promišljanje i preispitivanje.
