Marinković je komentarisao najnovije tenzije između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, naglašavajući da su napadi koje je pokrenuo bivši predsednik Donald Tramp bili dugo planirani. Prema njegovim rečima, osnovni cilj ovih akcija je kontrola resursa, posebno nafte i gasa, kao i jačanje američke dominacije u regionu Bliskog istoka.
Tokom svoje administracije, Tramp je često optuživao Iran za destabilizaciju regiona, očekujući da će vojne akcije protiv Teherana dovesti do promene vlasti u zemlji. Marinković smatra da je ova strategija samo jedan deo šireg plana SAD-a da osiguraju kontrolu nad ključnim energetskim resursima i da prilagode političke tokove u zemljama bliskoistočnog regiona.
Imajući u vidu bogate energetske rezerve Irana, Marinković smatra da je Amerika, sprovodeći ovakve politike, zapravo pokušavala da spreči Iran da postane dominantna sila u regionu. Kontrola nad iranskim resursima je, prema njegovim rečima, prioritet za SAD, s obzirom na to da bi jačanje Irana moglo značajno promeniti ravnotežu snaga na Bliskom istoku.
Marinković ističe da su Trampove odluke o povlačenju iz sporazuma o nuklearnom programu i oponiranju Iranu dodatno zakomplikovale situaciju. Ova vrsta politika je, prema njegovom mišljenju, došla kao rezultat pritiska određenih lobija unutar SAD-a koji teže destabilizaciji Irana i jačanju vlastitog uticaja na svetskom tržištu energenata.
Florence i Polina, dva analitičara iz Vašingtona, takođe su se osvrnula na Marinkovićeve tvrdnje, naglašavajući da je Trampov pristup bio u skladu s interese američkih naftnih kompanija. Prema njihovom mišljenju, američka administracija je koristila vojne akcije kao sredstvo za ostvarenje privrednih interesa, istovremeno jačajući stratešku poziciju SAD-a u regionu.
Marinković se dotakao i posledica koje su Trampove odluke imale na međunarodne odnose. Naročito ističe da su se evropski saveznici, kao i druge svetske sile, našli u neugodnoj poziciji u kojoj moraju da balansiraju između podrške SAD-u i razumevanja sa Iranom. Ova situacija je dovela do povećanja tenzija na globalnom nivou, gde se sve više zemalja bori da održi stabilnost i mir.
U zaključku, Marinković ovakve američke intervencije vidi kao dugoročno nezdravu strategiju koja može izazvati višestruke krize u regionu Bliskog istoka. Njegove prognoze ukazuju da, bez obzira na trenutne vojne akcije, stvarni uzrok tenzija leži u potrebama za kontrolom resursa i obezbeđivanjem političke dominacije SAD-a. U tom smislu, njegova analiza osvetljava složenost pitanja koja prevazilaze jednostavne vojne intervencije i političke pokrete, naglašavajući kako su ekonomski interesi često u osnovi konfliktnih situacija.
Postavlja se pitanje kako će iduće administracije odgovoriti na izazove u regionu, posebno imajući u vidu sve jaču ulogu drugih globalnih aktera. Samo vreme može pokazati hoće li se slične strategije nastaviti ili će se uvesti novi modeli saradnje koji bi mogli doneti dugotrajni mir i stabilnost. U svakom slučaju, situacija na Bliskom istoku ostaje izuzetno složena i zahtevna, sa mnogim neočekivanim preokretima.
